Класична будала

Пише Ратимир Вујачић

„Војичић је казао да се његова фотеља дрма од рођења.“ (Вијести 07.07.2011.)

Просјечан грађанин углавном не размишља политички и не разумије политички подобан језик. Елем, како разумјети да се генералном по властитој перцепцији дрма фотеља од рођења. Било је, наравно, приче и парола о хоклицама својевремено, кад смо незнавени отпочели АБ транспозицију. Ни слова међутим о рађању, наступајућим бирократама у јаслицама, фотељашима претшколског узраста... у пеленама и вртићу, ђаку прваку фотељашу ... и послије Тита Тито, који ће пронијети и преузети буктињу револуције и посвијетлити нам пута.

 

Најпотоњи учинак је свима знани, омиљени ентитет, којем је фотеља идентитет - политички чиновник који чини са хоклицом један комат. Са које год стране погледаш тај позни производ АБ еволуције, не можеш га виђет' од фотеље: грешни гласач може помислити да је свеједно ко је у фотељи или, да је иста не дај Боже празна.

 

У ЦГ се као грађанској Држави рађају грађани и то: први пут, као и осталим Независним државама у породилишту и природним путем. Спецификум је Црне Горе међутим: сваки Црногорац се рађа још једном - као зоон политикон. Ко се није родио политички, у партијском инкубатору, занаго је промашио оба своја живота. Политика обашка - друга мајка - рађа успјешног, оствареног и преплаћеног Црногорца. Ако грешком или несрећним случајем дође до побачаја, изостане уходани политички избачај у службу, припадајуће стасавање и форматирање - остаје ти само један живот. Ако се животом може назвати потуцање од немила до недрага – од старог краја до Новог Зеланда - залудно школовање, знанствено поткивање и још залудније подметање леђа: упознаћеш, брале, живот са његове теже и тамне стране. Висићеш на бироу.

 

Напосе, политички рођај је круна еволуције, својеврсна преинака, пенетрација у биолошку основу и премисе друштвеног поретка. Побједа је то свјесне партијске акције над магловитим и анонимним друштвеним законима. Родиш се као будала, рецимо класична, али то траје само док станеш на политички камен и пољубиш тај бедем. Слободна је твоја одлука да ли да останеш ванка на вјетрометини или да се склониш и приступиш одважно к партијској тврђи. Почиње тадер твој нови живот: маме и тате, нова развојна философија – мехки душеци. И свакојаки одговорни послови ... Ти, међутим сагласан - отпочињеш живот као нови чојек - хомо политицус ординаријус.

 

Политички порођај, премда надгледан од искусних бабица, знаде да подбаци: начелник акушерског одјељења је недавно али у више наврата скренуо пажњу да своје бебе уступају, без гаранције и реверса, привредним субјектима. Као да је спознато да политичка магија ме може призвати кишу пољопривредницима, производити сир, струју, челик и алуминијум. Уступљено је то, уз минималну надокнаду, онима што заврћу рукаве и зноје чело. И странцима. Остало је тадер подручје од општег друштвеног интереса као оаза осебујне политичке креативности. Такозвани јавни сектор.

 

То је сектор гдје политичка инвенција и даље твори загонетне комбинације и спојеве: некад су грађевински помоћници и шегрти попуњавали Министарске фотеље, примитивизам и убогост бијаху најбоља препорука али ни данас нијесу без употребне вриједности. Такав бастадур, управитељ и пословођа – тхе манагериал цласс - ласно отјера муштерију, рутински исфушерише и упропасти сваки посао.

 

Али у јавном сектору, напротив, дјелује функционално и на свом мјесту: игра задату педагошку улогу, разгони и кочи, мрцвари и опструира - спречава искуства која би могла отворити приступ позитивним вриједностима. Њихово је да створе амбијент хладноће, конформизма и безнађа. Грађанин се више не интересује за политику и друштвене проблеме, или се, напротив, и даље интересује за њих али - у духу мржње и бијеса - који га одвраћа од ваљаних рјешења.

 

Нова развојна философија, дакле, дала се ограничити: манула се производне праксе од игле до локомотиве и пријешла на креирање друштвених структура, фонетику, лингвистику, етногенезу, глобалну субординацију...

 

То изискује нове одлике: јавна личност мора се понашати у свом домену конспиративно и ауторитативно у исти мах. Плату у цјелости и непознатом износу љубоморно чувати од очију и руку брачног друга, радознале свјетине и јавности. Треба за то бити посебног кова: све је теже, јавном управитељу, окорјелом штедиши и цицији на положају, да се огребе у свом окружењу за кафу, бурек... како ли се тек у овом отуђеном, бездушном свијету, надати ћевапчићима?!

 

Надаље, ако си будала или луда, свеједно - директива је – не истичи се одвећ, тек колико је неопходно - преусмјери вишак за послије посла или мандата који, вјечности налик - ипак прође. Таквим понашањем своје изворно биће подвргаваш политичкој идеји и визији чији си заточник.

Избор будале на високи положај, наравски, дјелује инспиративно на остале будале: стане их трка, ширимице прилазе и учлањују се, „ћим прије“ и преко везе, препоручују се, позивају на етногенезу, поуздано поријекло и свједоке. Побиједити у таквој утрци једнако је тешко као у било којој другој која носи обиљежје масовности: на чело избија само будала од формата – у питању је национална класа - класична будала, такорећи.

Snijeg i labudovi

                                             

Narodni genije je uočio zavodljivost i varljivost, raznih atributa, pridjeva i boja. Ne,  gori zelenoj,  pjeva Narod -  nije se dogodio snijeg niti se bijele labudovi - već zabeharili čadori age Hasan–age. 

Na drugoj strani jedine nam planete, Drug Deng, vođa kineskog puta u Komunizam otvorio  je savremenu periodu revolucije posve laganice : nije važno, reći će Deng, da li je mačka crna ili bijela, važno je da lovi miševe. Ovden se, iskusni Učitelj radničke  klase, na kraju svog osebujnog revolucionarnog iskustva smirio i obreo u uvodnom poglavlju Udžbenika logike: Mao-va desna ruka je, skromno, poput dobrog đaka subjekt i predikat – podmet i prirok postavio u njihov od davnina poznat poredak. Olujna partijska volja naposletku, klonula je pred smirenim umovanjima nad suštinom stvari jednog  filosofa iz Atine od prije nove ere. Jedino je u tu i tamo stradala po koja mačka - bijela međ' crnima ili obratno. Nadjevi i pridjevi su carevali - na radost miševa, naravski. Mudri revolucionar se na posljetku odredio kao klasni neprijatelj miševa i Aristotelov pozni štovatelj.

Naše evroatlansko iskustvo - osobito trasiranje nezavisnosti – postojano međutim, pliva na principima permanentne revolucije. Može nešto biti umno, povijesno iskušano, porijeklom iz Atine, sposobno i dobronamjerno  – pregledno i jasno -  ali šta Partija  ima od toga !? Vođstvo nišani novi horizont :  moramo imati nešto naše, pa makar... - našim imenom da se zove i klikuje. Čemu najbolja jabuka ako je politički neobzirna ili ništa bolje, distancirana po pitanju nove razvojne filosofije !?  

Evo, Crnogorska komercijalna banka : ima vlasnike, skromne i samozatajne dioničare, posve konkretni momci, takoreći pojedinci, ali šta: pravi ljudi na pravom mjestu – svoju Banku skromno nazivaju crnogorskom. Crnogorski Telekom je u većinskom njemačkom vlasništvu ali ponosno zastupa našu boju i ističe crnogorsko ime. Što mari da se i tako zovu ako ubiraju veći profit – reći će zavidljivci – uzalud pokušavajući da budu duhoviti. Svi zadovoljni: Banka i Telekom su naši - crnogorski - u smislu pridjeva naravski, prihod i kamate odlaze vlasnicima... Novac to su drugi, nama je dobro i ovako.

Sreća je da smo se okanuli grube i tupe materijalnosti pak okrenuli temeljima duhovnosti i nezavisnosti – nebesima, takoreći. Morali bi u protivnom i Njutnovu fiziku zarad uhodavanja suvereniteta prilagoditi partijskom obnoviteljskom naumu i multikulturalnosti našoj: kakva bi to bila nezavisnost kada u svakodnevnom životu - koji oduzima najviše vremena – caruju zakoni jednog Engleza ili nacionalno indiferentne gravitacije!? Koju nazivaju i zemljina teža. Da se pokoravamo zemljinoj teži – Englezi neka su samo zdravo – naši evroatlanski prijatelji.  Zemljina teža – hvala, ne.

Ali to je čar revolucije: poprima prigodne oblike i sadržaje, djeluje i institucionalno i vaninstitucionalno – kako ponosno izjavi prerano preminuli vođa pobjedničke AB kontrarevolucije - piše nove knjige dok  pročita stare... By the way, jedan od potkovanijih stratega naše tranzicije, nesporni patriota, predložio je da Crnogorci uče engleski jezik kao maternji. Naravno, tader bi se engleski jezik u službenoj upotrebi zvao crnogorski da ne bi došlo do narušavanja krucijalnog identiteta i tek izglasane nezavisnosti. Engleski jezik,  pripodobio bi se našem fonetskom aparatu i vidokrugu – naravski, većma bi odslikavao nas nego Engleze,  ergo -  naš maternji jezik. To be continued.

Reforma je jezika neophodna i neodložna - nije motivisana etnički ili uperena protivu imena jedne od brojnih etničkih supstanci – pogotovo ne one koja je prestala da dobija u  ratu a nastavila da gubi u miru. Nadalje, nije presudno ime – kako neki površno tumače reformu - jezik je poluga održivog razvoja u službi višeg cilja i zacrtane trajektorije. Jednostavno, postojeći jezik je prevaziđen, ima previše pravila i riječi – premalo slova. Kao što se austrijski car blagoizvoleo izraziti o Mocartovoj muzici: previše nota, mein lieber... Budući poslodavci trebovaće vesele, čile, jednostavne i poskočne kadrove... bespogovorne. Neće biti prijeke potrebe za govorom i razgovorom - hitamo u epohu monologa  – mrsiće svak' sebi u bradu na maternjem ili engleskom svejedno. Pismeno izražavanje je Partija predugo trpjela i vrijeme je da se tome stane na kraj. Ako već moramo da čitamo - neka budu to crnogorski pisci.

Nezadovoljstvo našeg vođstva aktuelnim Jezikom nije od juče. Pošteno govoreći revolucionari i političari nikad nijesu ni govorili narodnim i književnim jezikom, ili općenito, ikad ovladali kultivisanim govornim standardom. Njihove pisanije i govore  bilo je nemoguće prevesti na neki drugi jezik. Ne samo da ih je mrzjelo da uče gramatiku nego im je Jezik kao uređen sistem sa jasnim i unaprijed utvrđenim pravilima bio nepotreban i nepodesan za ono što su  htjeli i imali da kažu. Podsjećao ih je, veoma, na pravnu državu čiji su bili ljuti protivnici. Otuda i utisak, da se nijesmo najbolje razumjeli, nije bez osnova te da je  rabota nekako vazda ispadala na njihovu korist a našu štetu. I suprotno od onoga što smo mislili da su rekli.

Nadalje, Službeni jezik nikako nije pao sa neba, kako neki percipiraju: već na ruševinama starih partijskih parola i programa, političari su iznjedrili AB performans, svojom kreativnošću i stvaralačkim jezičkim nervom uspjeli - u odsudnom trenutku - da proizvedu potreban broj korisnih nejasnoća, održe kontinuitet vlasti i spasu kadrovsku živu silu. Na ultimu smo spasili komunistički podmladak i dobili kapitalizam.

U svakom slučaju, kako bi rekao veliki vođa naše revolucije, koji je čitavog svog dugog života kuburio sa maternjim Jezikom i datumom rođenja - ujedno i naš najveći sin: budimo mirni i uvjereni da će ovo stanje potrajati sto godina ali budimo i spremni ako ga već sjutra ne bude.

Vujačić Ratimir

Mladi, lijepi i pošteni

„ ... jedini zreo odgovor vlasti... jeste predani, sistematski rad na duhovnom utemeljenju crnogorske nezavisnosti.“  (predsjednik DPS na VI kongresu)

Od nas zavisi kakvu prošlost želimo. Drugi su svoju davno izabrali. Mi međutim, kružimo kao mačak oko vrele kaše, kao da postoji bojazan da će nas i prošlost – ne samo budućnost – naposljetku demantovati. Budućnost će nas zanago stići i prestići, dok je ono zanosno - nekad bilo - nepresušno vrelo identiteta, smjelih pregnuća, umjetničkih nadahnuća...

Pravi gospodar, neimar i posjednik svekolikog našeg vremena - pojedinačnog i kolektivnog: mjeri podobnost minulih epoha, primiče budućnost – znalački bira ono što se hoće i neće desiti.

Vlastonosne snage konačno napuštaju tromu i rezistentnu materiju, ne manje rigidnu ekonomiju i pravnu regulativu pak izdižu u sferu duhovnosti. Upražnjavali nekad revoluciju i industrijalizaciju, socrealizam i ekonomski idealizam ali njihova prvobitna ljubav i ishodište bila je i ostala - Duh. Sve se tu i događalo - poput bure u čaši vode, tresli su goru... – zemaljske stvari nas posve iznevjeriše –  Mi  šumom  one drumom.

Nebesa se napokon ukazaše kao naše odredište i stanište. Šta će ti na koncu sva tranzicija i blaga ovog svijeta ako duši svojoj naškodiš. Sunovrati i brodolomi ne mogu nas pokolebati – sve dok imamo predsjednika koji ima vizije i vjeruje u svoju konačnu misiju. Ako ne ide ekonomija – pretvrda je veoma - prijeći će da cijepa „meku kladu“ – sfera duha, razumije se – predio neomeđene mašte.

Elem, hoće mu se da postane obnovitelj i restitucionar naših zaboravu prepuštenih bića – malenkosti – rekao bi Mandić onaj Igor, naravski. Obuzdati identitetsku stihiju, osipanje i disoluciju homo heroicusa montenegrusa u uslovima demokratskih izričaja, globalizacije, pauperizacije, interneta, promaje i otvorene komunikacije - nametnuti partijsku rezoluciju, obrazac VI Kongresa - neće biti lak put.Pogotovo kada je glavnica novca kod drugoga. Prijatelja i strateškog partnera. I obična kultura je skupa nekmoli konstitutivna i rekonstruktivna. Nezavisnoj od alata preostaje Duhu ne odveć prikladna batina – po pitanju identiteta – i identifikacije kako naše tako i neprijateljskih elemenata i čestica. Okorjelih trovača i kvaritelja nevinih duša naših.

Obnavljanje, rekosmo li, nije posve jednoznačan izričaj - ruševine vaskrsnuti i podariti im novi vijek i bitak - oduhoviti ih. Valja imati na umu osebujni opseg i umni potencijal poslenika Partije: privrednici, policajci, diplomate, vizionari, naučnici...omladinci i u najpotonje kapitalisti. Staljinovi inžinjeri duša, dušebrižnici ali i duhovnici – elem materijalisti najvišeg ranga - ništa ljudsko nije im strano. Duh i nije ništa drugo do posljednji stadijum razvitka materije - učio je još drug Lenjin.

Rezime:

1) Komunisti su tijekom svoje poluvjekovne vladavine htjeli unaprijediti i preokrenuti svekolike društvene tokove, formacije i identitete. Ni danas im se ne mogu osporiti dobre namjere - pogotovo lične odlike: mladost, ljepota i poštenje. Ako nije preuranjeno, donekle im se može prigovoriti: bijahu po malo narcisi - sami sebi mjera i načelo. Sve što je bilo različito od njih samih smatrali su za trulo, pogrešno i prevaziđeno. A kako i ne bi kad bijahu mladi...

Radničku klasu promovisali su u vladajuću klasu društva. Onako zorni, neuviđajući neki razlog za skromnost, zahvatili su stvarnost u totalitetu. Realitet je poprimio novi, njima primjeren identitet. Ipak, sve čega su se dohvatili otišlo je naopačke.Ostavili su svojim nasljednicima - na samoj margini revolucije - tek par nepotrošenih parola, riječi, pojmova i pokliča. Etničke genealogije, duh i duhovno gledali su kao jalovu metafiziku a rijetko su repetirali pak ostade nepoharan i pojam „nezavisnosti“. Državu jesu pominjali ali u negativnom kontekstu. Priznavali samo sud svoje Partije.

2) Jedan filosof - napušten od svih ali sa dobrim poznavanjem stvari, napisa : nikad nije pogrešno boriti se za svoju Državu – pogrešan može biti samo način.

3)  Elem, predsjednikovim riječima ne bi se imalo što prigovoriti da je zrelo obnarodovao:. „... jedini zreo odgovor vlasti... jeste predani, sistematski rad na pravnom i zakonskom utemeljenju crnogorske Države.“ Vladavina Zakona a ne Partije, protekcije i polupismenih utemeljivača novog realizma.

Zanago, sve češće će biti riječi o „nezavisnosti“ - sve manje o pravnom poretku i Državi... dok konačno dobre namjere ne proizvedu već viđeni suprotni učinak. Crnogorci i Crna Gora kao štićenici ovakovijeh delija proći će kao i radnička klasa Crne Gore koja je u najpotonje od svojih gromovitih zastupnika i čuvara izručena stranim investitorima. U krnjem sastavu i ojađenom izdanju. I pod drugim imenom.

DPS Progres

 

      Dobronamjerni građani čude se, pak nazivaju i drskošću, prisvajanje Dana državnosti – dana D - od strane DPS -a. Istina je, to prisvajanje nema samo simbolični značaj: kao neko se tu natura i lažno predstavlja; ili kiti tuđim perjem. Naprotiv sve je tu na svome mjestu. Druga je stvar što motiv paradiranja nije odveć državotvoran u smislu jačanja državnosti Države nego, kukala nam majka, isticanja i pritvrđivanja partijnosti svekolikog nam društvenog života. Imamo Državu sa partijskim likom, žigom takoreći - skrojenu po mjeri: made in DPS . Obaška što je to - već viđeni – ćorsokak i uredno prizivanje nereda. Naime, dio - Partija - može postati cjelina ali ne i obratno: to vam je kao kad bi Azbuku sveli na tri slova, zna se koja, ili šaku na tri prsta, daleko se kazalo.

      Možda je neko snivao da je Država stvar svih nas – briga, odgovornost za imanje koje smo naslijedili od naših nestašnih predaka; da je po prirodi cjelosna a ne djelimična i mjestimična – nedjeljiva po kapama i glavama - vjekovna tekovina i nužnost ljudskog bitka ... ne Osma sjednica i Šesti kongres. Ali, avaj, ona može biti tek batina u rukama Partije - prvi i najpotonji izgovor - kako nas je i učio drug Lenjin. DPS - Progres nije učestvovao u tisućljetnom stvaranju - mada ne bi imao ništa protiv - Države Crne Gore. U trenucima skromnosti priznaje autorstvo tek – u obnavljanju njenom - u pravcu preuzimanju svih državnih poslova i nadležnosti. Od kojih je, poslova, na opšte zadovoljstvo većinu i ranije obavljao - na federalnom nivou, naravski. Sa ograničenim suverenitetom - zanago - nije mogao realizovati svoju bezgraničnu ljubav prema Crnoj Gori.

         U tome i jeste specifikum DPS -Progresa: dok drugi participatori na političkoj sceni - ili prosto građani kao civili – smatraju da se ljubav prema Državi izravno podrazumijeva, DPS je spreman da organizuje i Kongres da ponosno pokaže svima svoje – sada već neskrivene sklonosti , nepokolebljivost i percepcije. Ako treba – a treba naravno - sazvaće i obznaniće i šes' Kongresa zbog samo jedne i jedine Države. Kao što je poznato, jedna Država mora imati sve po jedno: jednog vođu, partiju, subordinaciju, jednonačalije kako nas je učio... Jezik, Crkvu. Dio će postati cjelina a cjelina je jedna i po tome poznata. Ekonomska utakmica i tržište, ukidanje monopola, šaroliki vlasnici kapitala i naših sudbina, pluralizam, sve to ne smije da zavara čimbenike duhovne nadgradnje i njihovu percepciju. Ako ne znamo da radimo – znamo da komandujemo. Ko ne zna da komanduje zna da sluša.

       Što se tiče obavljanja redovnih državnih poslova – referendumski polet tek će da se pretoči i ovaploti a stvarnost će oličiti TV intervjue, preizborna obećanja i partijski program. Nesporni partijski lider i predsjednik nekolike vlade, federalne i inokosne CG iznosi priznanje i obrazlaže: Partija-država kojom On vlada ne može uspješno da upravlja ovećim Preduzećem - nekmoli prirodnim i energetskim resursima Države. To je i razlog što se kao odgovorna stranka sama odrekla tereta upravljanja društvenim i državnim bogatstvima.

        Da, ali Partija ipak ima svoju čisto psihičku moć koju vuče iz poluvjekovnog kontinuiteta: nit' je umrla niti pritajila - ponajmanje spremna prepustiti dizgine vazdakadašnjim neprijateljima. Po pitanju Jezika na vidiku je službeno i svekoliko jedinstvo: od kamionske do avionske – govore ga već vlasnici kapitala, poliglote i Ministar obrazovanja. Htjeli su pismeni da nametnu svoj parcijalni interes: da kinje i ponižavaju pučanstvo gramatikom. Znamo Mi te cvikeraše od ranije. Poniženi i ozlojeđeni dobiće konačno službeni Jezik u svojoj Državi. Izgubili smo vladajući položaj – vlast i vlasništvo nad proizvodnjom – ali dobili dvije nove foneme. Malo li je?! Obaška socijalistička stranka koja brine o radnicima i ubira porez. I obratno. Kad DPS napokon ujedini vjernike a sve su prilike da hoće - ateisti su već odrađeni - tader ni nebo više nije daleko. Tamo ima mjesta za sve – nezapoleni će čak imati prednost. I tu valja sagledati dalekosežnost i dubinu novog Programa DPS -a.

Mi i oni ili oboji u crno

"Valjda ih hrišćanstvo upućuje na to da praštaju, da se kaju. Čuli smo već jednog koji se kaje, a onda smo mi spremni da mu oprostimo" (Krivokapić Ranko)

E, kako je lijepo... biti na vrhu brda. Na Olimpu se uzvisiti, napajati vlašću jedne nezavisne Države. Sa sve strateškim – naravski - partnerima. Kad si nezavisan tader si i autonoman – svojeglav – demokratski bandoglav. Autokefalan takoreći. Opraštaš kome treba i ne treba – onom što oprost ište i nikako na kraju – onom ko ga ne traži. Opraštaš jer si u svojoj veličini – inače to nije tvoj poziv niti posao. Besposleni ateista i jariće politizuje. Premda, po pitanju istih, ni ražanj mu nije mrzak.

Sve što ti se pričinjava i imaš percepciju postaje mjerilo i svjetionik: „sudi i smudi – vedri i oblači“, rekao bi Narod. Jao si ga neuslišnom. U zapadnim demokracijama općenito nije pohvalno ateistom biti, lakomisleno tijem dičiti – pak se oholo k tome rugati.

Ipak, neugasli zloduh, provincijalno-infantilni poriv ima kod nas prođu i nepodijeljenu podršku glasača: svaki osamdeseti građanin osjeća bliskost, prepoznaje i vozdiže sebe sebe u ovom sentimentu. Nema nas dakle mnogo ali smo svi jednaki i složni ka' jedan.

Eh, dokle bi more sinje bilo predśedniku Ranku da ima jaču podršku? Ovako malobrojan, krijepi se krotkošću spram strateškog partnera i izvornom snagom svojih principa. Kad domovinski grmne „Mi“ – sva se zemlja trese od koraka Rankovih momaka. Ipak:

"Čuli smo da je neko u međuvremenu postao Crnogorac. Ide to u nekom dobrom pravcu nadam se” - opet će Krivokapić.

Ko se ne bi veselio: i mi smo čuli da je neko u međuvremenu „postao Crnogorac“ - dosadilo mu, naime, da bude obični civil, nezaposleni crnogorac - građanin. Nije tu samo u pitanju malo početno slovo – izem ti pravopis - nego i neznatni, sasvim slabi izgledi da „neko“ - građanin nezavisne Države – kao bezbojni apolitični entitet uopće preživi. Pitanje je čisto egzistencijalne prirode: od upisne i početne slovne razlike zavisi kako ćeš završiti. U svojoj rodnoj zemlji ili opširnim nebesima.

Ohrabrujuće „ide to u nekom dobrom pravcu“ – dapače – vrlo je dobro, odlično, zašto ne reći. Nadajmo se dakle – ubrzo svi obojeni - paint it black, postajemo Krivokapićevi Crnogorci, umreženi, poletni, radno angažovani... Konačno svoji na svome: u početku bijaše slovo – spremni smo konačno da - izjavimo.

Treće veliko slovo jedine nam abecede. Tako mi azbuke, zaplet nastaje u praksi - kod popunjavanja radnih mjesta: ima nas sve više obojenih u crno, spremnih da zaboravimo sve druge boje i „ide to u nekom dobrom pravcu“ ... ima i dovoljno protekcije - ali presrete nas ničim izazvana ekonomska kriza.

Priješli smo na mnogo efikasniju privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju i raspoloživim resursima, uspješno gradimo novu identitetsku magistralu. Put je to sa neizbježnim tunelima – zbog prirode terena – i još neizbježnijim neprijateljima svih boja. Sve ide po planu - na pragu smo velikih dostignuća.Tu je i „neko“ svjetlo na kraju jedinstvenog nam puta tj. tunela. Greške su prošlost, greške su drugi. Pred nama je nezavisna budućnost bez alternative. Nezavisna od nas razumije se. Na kraju tunela.

Sa Lovćena vila kliče, hajd' zapjevaj Džeger Miče :

" I look inside my self and see my heart is black
I see my red door, I must have it painted black "

Narod i poliitičari

Dobre običaje mnogo je lakše pokvariti nego uspostaviti. Od njih zavisi veličina jednog naroda“ (Branko Pavlović)
 

Lopov je, izvinite na narodnom izrazu, u europeizirajućoj MNE onaj – i samo onaj - što ga uhvate, i to za ono - što je učinio – preciznije kad ga uhvate za ono, što je skrivio. I naravno, kad sve je to u procesu. Tisućuljetno iskustvo vječno mlade i orne Boginje pravde jednoznačno je i jednostavno, u smislu društvene kategorije prisvajanja - mimo rada i rezultata rada.

Ukradeno nije zarađeno mada – sve su prilike - zahtijeva određeni trud, snalažljivost, političku podobnost i ljubav prema rodnoj grudi. Čak štaviše, među takvima je i mnogo nevinih što Sudovi svakako uzimaju u obzir već u prvostepenom postupku.

Za svaki slučaj, prvostepeno osuđeni za - izvinite, naravski - krađu još je prav i zdrav: postoje brale, Viši sudovi koji činjenice sagledavaju sa jednog višeg aspekta. Lopov – daleko se kazalo – može pošteno i neometano da živi i radi svoj, ni malo jednostavan, posao čekajući oslobađajuću presudu; doprinoseći pritom, daljnjem razvoju društva... svoje porodice i šire zajednice.

Zaista, do objave pravosnažne presude svi smo – bez razlike - jednako pošteni i... bogati. Bogatstvo je, rekosmo li, stvar percepcije i ličnog doživljaja: jednima je vazda malo – drugi su zadovoljni i kad ništa nemaju.

Podsjetimo – poznata je doskočica - „pošten Kuč, pošten Bratonožić a mene kapota nema?!“ Dakako, put nas vodi u neuvelu baštinu narodne mudrosti kada se na krađu gledalo većma sa egzistencijalnog - manje formalno pravnog aspekta.

Nevičan apstrakcijama ali, dobrano ozbiljan – narod – vazda osjetljiv po pitanju zdravlja i dobrih običaja. Ko krade taj laže i vara pa rabota uzima maha - pokatkad prevareni uzvraća istom mjerom.Ali samo „pokatkad“ - ima uvrijeđenih i neumjerenih u tom pogledu – uzvraćaju sa kamatom. Prodate nekom „rog za sveću“ i efekat takve prodaje traje dok kupac ne pokuša da upali rog da njime nešto osvijetli.

Tako se preko noći obretemo i nađemo u svijetu obmanutih i obmanjivača - u svijetu u kojem caruje načelo prevare i prevareni varaju. Takav ambijent postaje zanimljiva pozornica svakojakih strasti, ali i teško mjesto za život. Stoga riječ „lopov“ tako grdno odzvanja – Narod je presudio.

Kakve veze sad tu imaju Političari pomenuti u naslovu? Da, oni su ti koji danonoćno bdiju – dok narod zanovijeta o tričarijama preživljavanja - postavljaju nova pravila i brinu o zdravlju društva; služe najvećma svojim primjerom – mladi su lijepi i pošteni.

Primjenjuju zakonske okvire tako da nikog ne žuljaju i sputavaju – ponajmanje njih. Nadalje, dovode u novi poredak krute zakone logike, gramatike i inih formalnih nauka koje su vjekovima – poput prevaziđenih narodnih običaja - obuzdavali, stezali i omeđivali politički front i pojedince posebnog kova.

Političari se najradije pozivaju na narod. Sve stranke imaju opšte narodne nazive i Narod im se nikad ne može odužiti. Oni koji političarima, ipak, štogod prigovore mogu se lasno ućutkati. Stoga se ima percepcija da Narod može koješta da otrpi. Stvari međutim, stoje drugačije.

Od četiri - ponegdje tri - građanina sa pravom glasa, samo jedan ukazuje povjerenje „ovima“ na vlasti. Sve da taj jedan glasač od ukupno četiri i nije - ucijenjen i uslovljen, korumpiran i potplaćen - sredstvima partijsko državne prinude i narodnim novcem - to je opet tanak izvor i osnov legitimiteta. Sa toliko legalnog kapaciteta - što je u ozbiljnim Državama i slučaj - moguće je da državne službe odgovorno rade svoj redovan posao, profesionalno obavljaju „državni servis“ i radnje neophodne za funkcionisanje uređenog društva.

U MNE međutim, sa tim jednim – svestrano ucijenjenim i zaposjednutim – glasačem ide se u svakojake i smjele reforme koje nerijetko zasijecaju u tradicionalno narodno biće i mukom izgrađene dobre običaje. Dobrobit takvih poduhvata za crnogorski narod je blago rečeno - upitna. Sa frtalj podrškom u fleksibilnom biračkom tijelu preduzimaju se koraci sa dalekosežnim posljedicama: pristupanje NATO-u, uvođenje crnogorskog jezika na osnovu izjednačenja književnog i govornog jezika – slučaj jedinstven u nauci, a valjda i u svijetu... itd. i tome slično.

Zli jezici su, uostalom, neko vrijeme zvocali da pravno uređivanje i napredak Države Crne Gore i nije bio cilj državotvoraca. To je bila samo maskarada za svojevrsni ideološki projekat kao vlastonosnu mješavinu primitivnog komunizma i sirovog kapitalizma... koji opet - nikako da zadobije znatniju podršku građana.Kupovina i navlačenje glasača ostaju konstanta mlade nam „državotvorne“ vlastele: čitave brigade partijskih zanovijetala i ljenčuga sjede na ključnim mjestima, raspolažu i arče narodno-državne resurse na razna pridobijanja i „izjašnjavanja“ uplašenih i dezorjentisanih građana.

Narod - radnici i poštena inteligencija - sve opterećeniji kapitalizmom i borbom za goli život prinuđen je da umjesto noćnog i nedjeljnog odmora pomno proučava Hegelovu filosofiju prava i Opštu lingvistiku F. De Sosira... obaška istoriju, geopolitiku, etiku, dijalektiku, teologiju, hermeneutiku. Samo tijem načinom može uvidjeti „što mu rade“ i kuda mladi i lijepi „državotvorci“ zavode i Državu vode. Do tada - političari će krčmiti đedovinu i neslanu pomrčinu.

Ni rod ni pomoz' Bog

 „Oni će prije ili kasnije biti Crnogorci – građanski Crnogorci – ono što su im bili preci“ (Krivokapić Ranko)

Završen je Popis. Pametne Stranke već razmišljaju o sljedećem. Ne tovi se prase uoči Božića. Posao se mora privoditi kraju: a ni preci ne mogu premnogo da čekaju. Osobito, kad ih Ranko izvijesti koliko smo se odrodili i od-domili. Naime, usred smo promocije socijalpatriotskog bez otadžbinskog koncepta - „...ovo je naša domovina. Zato je moderni koncept domovina, a ne otadžbina.“ – ne šali se predśednik. Naravno, patriotizam kao ljubav prema Otadžbini nestaje zajedno sa Otadžbinom jer biva suvišan u projektu NATO-integracija.

Hoće se reći, u skoroj budućnosti, za koju godinu, sve nas čeka građanski – dakle ravnopravni – status skupa sa svim Rusima, Ircima, Amerikancima, Arapima koji su kupili placeve i kuće i udomili na naše primorje. To je tader „naša domovina“ svih „nas“ jer - rekosmo li – otadžbina ide na bunjište historije. Od ognjišta do bunjišta samo je jedan korak. Dome slatki dome novi je poklič – ko nema tu su krediti, transferi, tenderi... Jasno i domovinski koncept bez doma je nemoguć : odjek neugasle komunističke parole - „proleteri nemaju otadžbine“. Na sreću tu je domovina.

Kako je pojam nacija u MNE sinonim za etničku pripadnost („nacionalna odnosno etnička pripadnost“) predśednik zacijelo smatra da su „oni“ – necrnogorski narodi i etničke zajednice. Po Ustavu kojeg brani i zastupa demokratski Predsjednik, pomenuti entiteti i kolektiviteti su već harmonično utkani i čimbenici jedinstvene crnogorske Države-nacije. Danas primarno kao građani ali i kao istorijski Narodi čija je ovo tekovina, đedovina i Otadžbina. Predśednik sa dobrim razlogom uviđa da crnogorski narod ne može sam da iznese crnogorsku Naciju-Državu.

Nekom kućiću ali bandoglavcu i političkom nevaljalcu može Crna Gora biti đedovina, očevina i Otadžbina. Ali šta: domovina može biti i Šinavatri. Eto u čemu je trik. Nego, nijesu naravno samo očevi nego i majke izgubile nekadašnju bitnost i značaj. Narod, imenica koja se izgubila u prevodu, ne rađa se - kao nekad. Narod više ne nastaje rođenjem i rađanjem nego izjašnjavanjem. Narod, porod, rod, rodbina, rođak, rodoljub, rodino blaga – ne važi se više. Porodica nije više osnovna ćelija društva nego rasadnik nacionalnih manjina.

Nacionalne manjine, međutim, u modernoj su državi entiteti drugog i trećeg reda sa tendencijom padanja u zaborav. Da nije popisa... Podesne međutim za manipulacije, šarlatane, mutikaše i plemenske poglavice. Čak i kada se jednog dana, uz pomoć štapa i mrkve izjasnimo Krivokapićki – u nadi da se udomimo - ostaćemo gologlavi. Jedan se, u besprekorno uređenoj i kadrovski dobro opremljenoj državnoj ustanovi, izjasnio kao Napoleon. Šije mu se i uniforma.

Nacija je državotvorni pojam višeg reda i ne nastaje prevođenjem imenice „Narod“ - kako to čine, tumače i podučavaju naši političari – domoljubi. Misli li ipak predsjednik na društvo u kojem državni narod obuhvata sve građane države, na društvo u kojem prava ima svaki pojedinac i nijedan kolektiv, na društvo gdje se etnička pripadnost brani osebujnom „nacionalnom“ kuhinjom, originalnim folk-ritmovima i živopisnim nošnjama...

Teorija kaže da je Država klimava bez demokratije. Stoga „oni“ tj. Mi, koji obožavamo Državu prije ili kasnije – nužno postajemo demokrate – građanski Crnogorci kao što su to bili Krivokapićevi preci. Državni narod – glasovita nacija - obuhvata sve državljane bez obzira na kulturno-etničku i polnu pripadnost. Ko su tadijer i gdje se nalaze „oni“ – Krivokapićevi budući „građanski Crnogorci“?! U kakvom su sada i ovdje položaju i načinu postojanja: predgrađanskom, kaznenopopravnom, marginalnom ili statusu kandidata za ravnopravnost?! Ili jednostavno u stanju prevaziđenosti?! Kad im – tamo njima - ukineš Otadžbinu preostaje im da se bore – jovo na novo - za dom i domovinu. Eto zašto demokratski izabrani Predśednik Skupštine više od polovine svojih građana naziva „oni“?! Čudno ali samo na prvi pogled: tek treba da zasluže građanastvo i ravnopravni status i postanu „Mi“. Naravski, držimo im palčeve. Njihovo je samo da se izjasne.

Borba za očuvanje Države nikad ne može biti pogrešna. Pogrešan može biti način na koji se ona vodi. Predśednik je nesumnjivo uporan i postojan u pokušaju da nam nešto saopšti. Zanago, neka se malo izbistri: ovako kao da nam poručuje: „za dom spremni!“ – a to nije u najboljoj tradiciji Socijaldemokratije. I inače...

P.S.

Istina, još su Komunisti smatrali da je Ideja revolucije važnija od Otadžbine i prevaziđenih rodbinskih veza i osjećaja, pa je u tom smislu sinovac dobijao partijski zadatak da ubije strica koji ga je – da zadatak bude teži - u nedostatku Oca finansirao i školovao. Jedan čuveni partizanski general - član Politbiroa CK - dosljedan Ideji zanemario je (puštio da strijeljaju) rođenog brata... čak se nije usudio pitati šta je toliko skrivio jedan dr teologije za vrijeme okupacije. Vrijeme teče kao revolucija: nema više braće ni CK ni članova – pa ni revolucije. Zaturila se negdje i Ideja. Ostalo je samo pitanje majke – generalu pobjedničke Ideje: „ a 'đe je Luka?!“

Objavljeno u Vijestima: 26.04.2011
www.vijesti.me