Saturday, December 24, 2011

Milo kao Kardelj naše sreće


                                            

Niko nam neće podariti bolji život, nego ga moramo zavrijediti. Svako pojedinačno mora preuzeti svoj dio odgovornosti.    poručio je Đukanović.


Nekad čuveni, doživotni  - za malo pa vječni – E.Kardelj  glavni teoretičar Titinog i našeg  puta u besklasno društva dao je pred kraj života oduška svojoj mudrosti i iskrenosti. Obnarodovao je, u svojoj najpotonjoj knjizi „ Pravci razvoja...“ da sreću čovjeku ne donosi Partija još manje Država i politički sistem: sreću čovjek teče sam. Vrsni ideolog i rukovodilac narodnih masa i radničke avangarde - Partije 'ej - nakon slavne epopeje, obzirno se izvlači  iz revolucije. Tresla se komuna ispao pojedinac. Go kao od majke ( ne partije) rođen. Tu je gadno ranio nas Crnogorce : 40 godina nakon ovog Kardeljevog priznanja, mnogi crnogorac još vida rane i oporavlja se pak i dalje ne zna kud bi bez Partije. Nazad ili naprijed. Predao joj čitavog sebe - da ne pominjemo žrtve koje smo spremno priložili liku Partije i Ideji. Revolucija, međutim,  kao da otiče od nas.

Zar tako druže Bevc: reci to barem onoj starici koju si u mladosti tjerao da se odrekne muža, brata, oca, zbog pravilne ideje i kompartijske linije.  Nijeste  ustuknuli ni pred osnovnom ćelijom društva. Kao ni sada uostalom: treba  ju rasturiti na proste činioce. Ni kamena na kamenu: dva brata, otac i sin -  dvije nacije, dva jezika. Pa kad ostaneš bez igđe ikoga - tader otkomanda: snalazi se sam. Preuzmi odgovornost,  partija ima preča posla – nove zadatke.  Tovariš Bevc, zbilja  je li to  neka šala ...

Ipak, kroz mukotrpno praznoslovlje velikog učitelja probijala je sirova i nemila svakodnevnica partijske države i pokisla društveno-ekonomska računica. Znao je matori ideolog da pred odlazak na počinak - koliko velikog toliko i bogato sponzorisanog najvećeg sina – valja rashladiti preobimno i nabujalo partijsko članstvo koje je jednako žuđelo za privilegijama i „nepodnošljivom lakoćom postojanja“. Društvo u kojem su gotovo svi punoljetni podanici partijske države ujedno i  članovi vladajuće partije postalo je preskupo za održavanje. Vakat je bio za resetovati stvari i vratiti na „početni položaj“. Nakon velikih i zanosnih parola, himni i bogatog sledovanja to ne bijaše trivijalan posao. Partijski kolektiv otežao veoma od jalove fraze – previše mangupa u našim redovima. Stoga su isti tj. mangupi – ne odveć  pametni i uviđavni -  ali tim više sudbinski vezani za tekovine revolucije i dalje gromko pojali: i poslije Tita Tito. Potonja tragedija je bila upravo u tome što su ti „manje uviđavni“ dobili nastavak - oni su bili Tito.  
                                        
                                          ako po čitav dan sjedimo u kafićima...“

Nijesu Partiji za brigu miševi što preživljavaju od mrvica i na margini tranzicije: dijalektički gledano oni su korisni za statiku režima. Sa moralne tačke, koja je u procesu redefinicije - tražili su šta su dobili. Predugo su oklijevali. Istina  ulaznice za prve redove tranzicije su  kaparisane i otišle kao halva. Teret su nam odane radne i biračke mase. Pritisnuti beznađem i nemaštinom tj. uviđajući postojanost i pravilnost našeg kursa širimice pristaju k našem konceptu i načinu. Posvećeni duhovnim temeljima, nudimo dobitnu kombinaciju tvrdog kapitalizma i mekih suglasnika.  Neoliberalne ekonomije i liberalnog morala.

Gospoda pak, što sjede vasdan po kafićima temelj su i oslonac svih oblika vladavine i poredaka na prostoru rodne nam grude i šire. Najpotonji sustav, kao što svi znamo, konačan je i savršen - bezbjedan i vječan – te se polako pokazuje tehnološki višak domoljubnih struktura. Čemu se nijesmo mogli nadati.  Partijski su rod rođeni drugu i gospodinu (treba jednom riješiti pitanje identiteta) predsjedniku, patrioti od rođenja članovi od prvog dana. Hoće im se priopćiti, diskretno razumije se, da prisvoje neki posao ili se povuku sa vidoka (stejdža)  jere je prifalilo investitora. Nafte ni kapi. Sve da smo Sibir  faliće jednoga dana -  titra između redova nevesele poruke.

Nepoznato je koliko su primaoci poruke podložni prosvjećivanju i sposobni da prepoznaju sebe kao radnu snagu. Da su radu bili skloni zar bi  upriličili sebi dembelijski sklad i hlad: novci  u džepu merak u kafiću. Kaplje renta i kamata. Nadalje, da su kćeli žuljavo da rade ko bi tadijer dao odlučnu podršku Partiji u svim istorijskim poduhvatima i taktičkim zaokretima. Čemu spremnost da poletimo kao  glasački listići i posvjedočimo partijske staze i bogaze. Kasno je da se Partija pravi blesava i diže ruke od nas. Neka nas pritisne  ne znamo samo kome će biti tijesno. Nijesmo mi radnici.

Na koncu, kafići su kvintesencija svekolike čaršije. Javni servis, pozornica - osmatračnica obaška: otolen se vidi domet, kvalitet i kvantitet tranzicije. Spremni smo, naravski,  primiti izvinjenje pa i da se povučemo uz odgovarajuću otpremninu. Malo li je kafića u Evropi.

Tuesday, December 13, 2011

Da je vječna Crna gora


Iako na temeljna pitanja... različito gledaju, njih dvojica, ističe Vujanović, jednako gledaju na vrijednost suvereniteta Crne Gore i njenu vječnost.“ (Vijesti online 20.09.2011)

                                                   

Samo neka je koalicija složna. U pitanju su delikatne stvari, dalekosežne i temeljne. Metafizičke obaška. Nije prvi put da – muka šta li  - prićera političare, časne ateiste, da se upuštaju i neoprezno primiču k teološkim pojmovima i prvoj filosofiji. Obično ih to snalazi tijekom  petog do osmog mandata kada okomito raste percepcija o ličnoj političkoj misiji i srazmjerno  blijedi svijest o  privremenosti i konačnosti ljudskih pregnuća općenito. Nije lasno zaraditi besmrtnost ali... Zanago, uticaj novokomponovanih žiroračuna i morske hrane čini svoje, rekao bi neki neostvareni cinik. Tek, pun je ljetopis političkih poduzetnika, 'đe-'đe revolicionara, reformatora, AB poslenika, uvjerenih u svoju povijesnu ulogu koja nadilazi stoljeće i epohu koja ih je iznjedrila.

Bjesomučna politizacija života već nanosi i po rubnim područjima Evrope  djelatnike  - čak i više njih u viteškom nadmetanju - političke misli i akcije, čiji dometi neskriveno pretenduju na dimenziju vječnosti. Opkoračivši svoje stoljeće, osokoljeni vrtoglavim uspjehom svoga političkog podvižništva -  pogled smjelo upiru k beskraju. Sve manje i tanje od toga ispod je njihove plemenite nakane i posebnoga kova. Vječno je ono što je oduvijek postojalo i nenastalo, vanvremeno i svevremeno – pristajalo je samo glavnome u hijerarhiji – Bogu lično. Sada se, međutim, teče izglasavanjem na referendumu. U odgovarajućem procentu. Neka crknu dušmani : referendumski rezultati  dim u dim  komuniciraju sa beskonačnošću.

Nadalje, vječnost je u doba prije istorijske VIII sjednice, pripadala jedino Bogu i drugu Titu. Bogu tradicionalno i po pravu prvijenstva –Titu izglasavanjem na II Zasijedanju AVNOJ-a. Počelo se šuškati unutar vjernog članstva  i širiti glasine da je  nešto zaslabio te je pitanje vremena kad će  otplutati u vječna lovišta. Jedni su javljali da jeste, drugi da nas nije, ni da Bog napuštio. Ali On samo ćuti i gleda. Potonji političari ne ćute - taman posla -  već odlučno uzimaju stvar u svoje ruke. Prvo su, razumije se, preuzeli ključeve vječnosti: iz urođene skromnosti i pristojnosti sebe ne ističu u tom kontekstu  ali - tim više - djelima  svojim nesebično podaruju vječni život. Pamtićemo ih po pjesmama tj. djelima  njihovim.

Patriotizam, kojem smo trenutno posvećeni ne trpi empirijsku provjeru - nebeskog je izričaja. Preuzet, eksproprijacijom nebesa, sija očaravajuće – svoju prvu petinu -  stoljeća. By the way, nesporazum u političkoj javnosti izbija usled zbrke oko jedinice mjerenja vremena. Nekima  je previše dvadeset godina - dobro je što ne broje mjesece i dane -  jednopartizma u raznim modusima: od komunizma do turbokapitalizma. Ali, drugovi i drugarice, gospodo, to je samo djelić – zera od stoljeća. A tek vaseljene cijele... Naivni (i zavidni) mogu  da se čude kako najbolji vladaju tek dvadeset i nešto godina. To možda i jeste neko parče vremena u bijelom svijetu koji juri neznano kuda i mjeri vrijeme na konvencionalan način.  Ali Mi, kod nas to je samo tren u nesamjerljivoj  nijemoj vječnosti. Koalicioni prvaci, progovaraju u njeno ime -   ovlašćeni su zastupnici - PR  njeni, takoreći. Bez njih bi ista ostala bez glasa: što bi mogli znati o zvjezdanom nebu nad nama, milenijumima pred nama... putevima gospodnjim i koalicionim. Neka su zdravo.

I taman kad čo'jek pomisli da je propadanje naša jedina istina, pak je pravo čudo kako se i ovoliko održasmo - javi se  okrepljujuća priča o vječnosti kao našoj pravoj i tvrdoj otadžbini.  I mjeri: koalicija  se  osjeća ugodno u svojoj i  jagnjećoj koži – podanici, budući hronično nesigurni i neostvareni, opet se razvedre kad im se predoči plavi horizont beskonačnosti. I tako, vuci siti a ovce na broju. I ne samo na broju nego ih sve više biva.

Narcizam i lakomisleni nacizam kad se zaigraju – što im nije strano – bastašno prisvajaju  vječnost u kojoj se gube obične ljudske mjere. Prolaznost je skandal, koji jedna koalicija sebi ne smije da dozvoli.  Što se tiče saglasnosti oko suverenosti, legalista Vujanović i narcisoidni Krivokapić morali bi znati da je ista na krhkim i klimavim nogama. Umjesto na građanima, što je osnovni red  i utvrđeni uslov  za izglednu budućnost – ova njihova počiva na partijskim snoviđenjima i dogovorima. Politika balkanske naci palanke je politika bajkolike suverenosti, ustanovljene kroz san o ničim sputanoj bezobzirnoj strukturi odlučivanja koja svoju granicu vidi jedino u neprijatelju kojega valjaskršiti. A ti neprijatelji su nerijetko građani vlastite Države.

U prvoj polovini XIX vijeka pjesnik Vladika Rade pjeva: „volna volnu užasno popire...“. Kod našeg modernog himničara, međutim, plemenska svijest i optimizam ucijelo - nakon dva svjetska rata, miliona nevinih žrtava, gasnih komora i bratoubilačkog satiranja -  rijeka valovi veselo poskakuju, lako se poigravaju, pak će „uskačući u dva mora, glas nositi okeanu, da je vječna Crna Gora“. Nespretna je ipak i neprilična  himničareva glasonosna figura : u Crnoj Gori se „glas nosi“ kad neko – daleko od naše kuće - premine. Preseli u vječnost ... može i tako, samo da se koalicija složi.

Monday, November 28, 2011



Психологија ДПС


ако ви ... умијете написати колумну у којој се не спомиње мило... то је прерасло у опсесију... сигурно помисли "јој, како сам их о јаду забавио кад им из главе не излазим, мишеви мали, хихихи" (коментар – Вијести онлине)


Психополитика водеће партије, свјетионик је спремним сљедбеницима, који, што на емотивној што на интересној основи смјело и суверено пенетрирају у све поре живота проносећи неолибералну идеју. Поуздање у психологију, очито неизбјежно, покренуто је искреном жељом властодржаца да нађу уточиште и ослонац ван дјелокруга свога рада. Уједно открива колико је новопечена посједничка класа и сама у власти еротике без граница.


Кока кола, марлборо, сузуки – то је живот то није реклама“ !


Ако неко мисли да је ово само пјесмица дилера из блокадних 90-тих, тадер је посве у неспоразуму са претпоставкама нашег одрживог развоја. Дакако није лако идеолозима „транзиције“ , напротив, једва балансирају између прерано минуле комунистичке аскезе, лажне уосталом – сјетимо се јагњетине - и потоњег разигравања потрошачке динамике & ролеxијаде. Још теже је, надаље, наћи најмањи заједнички садржалац између странке патриотске, демократско социјалистике и антирадничке, нехумане праксе екстремног капитализма тзв. неолиберализма. Бранити приде, привилегије као да су темељна права – без обзира на закржљало стање правне културе - помоћу једне науке која се ласно може окренути противу тебе. Јер, мало ли је кад један познавалац материје опомиње (није политичар) да је психологија батина са два краја.


Коначно, осебујне су прилике и психологија посткомунизма: живи се за потрошњу и од потрошње. Све се и свако улаже, рентира и продаје. Продају се фабрике које су нас храниле, продаје се и земља на којој су биле изграђене - да се нека будала не би сјетила да поново нешто гради. Уосталом како хоће, наше је да продамо. На индивидуалном плану улажеш ђедовину, стан, најбоље новац – оће пара на пару, радну снагу, тијело, изглед, глас, право гласа, ваучер. Кад све то исцрпиш или немаш шта више, препорука је да посматраш и препустиш се контемлацији, медитацији ... никако зависти, љубомори - опсједнутостима сваке врсте.


Стога је разумљиво да се паметнији и провртнији кадар – склон уживању наравски - без остатка предао и потрчао у ДПС, још док је било вријеме. Предности су сада свима очигледне : тамо се највише продаје, партипицира и не може да фали. Потоња памет ... е, али тада је требало бити визионар – не обични потрошач и гладнов. Ко се тада није снашао и прикључио, ред је да заувијек заћути. Требало је бити природно глуп и туп па се не досјетити да је заједничке тековине и ђедовине знатно више од појединачне. А 'ђе су још неисцрпни природни ресурси: рудници, шуме, кањони, ријечни токови, острва, увале ... које је ДПС превео на себе - по основу намакнутих гласова. Ћутите ћутте, сви ви неостварени, фрустрирани, опсједнути...


Привилегије је уобичајено бранити уз пригодан изговор: легитимитет, напредак – у једнини или неколицини, држава, опште благостање, равноправност... Томе, рекосмо ли већ, служи теоријска дисциплина звана идеолигија : једноставно, свој лични и засебни интерес шармантно образложиш и прикажеш као општи и круцијални. Похлепу, лакомост и појачану склоност к потрошњи и уживањима као патриотски занос. Отуда, маргиналци неопијени сладуњавим димом идеологије својом неопјеваном наивношћу прије свега, изазивају необуздани смијех. Али и љутњу са највишег мјеста.


Можда ће некад , ако не у оквиру ове - онда неке будуће опозиције – сазрети свијест, оштра и јасна противу разбаштињења и раскућивања широких радних слојева друштва – грађана – као пуноправних власника државе. А који своју спорадичност, изостављеност и изопштеност из баханалија на властитој имовини могу да доживе лично. Поготово кад буду сведени на пуку, јефтину и обесправљену радну снагу. До тада, кротко и скрушено, ћутке и „достојанствено“ гутати сафру, јер вреба нека од дијагноза из Уџбеника „Психологија на лак начин“ – омиљеног штива партијских идеолога и симпатизера. Све је боље него бити фрустриран неоствареношћу и опсједнут својом немаштином усред ДПС-врта у којем цвјета тисућу цвјетова. Фрустриранима се нуди широк фронт : сви у одбрану „државе“ - то јесте постојећих привилегија - новопечени новолиберали другачије ју не могу замислити. Држава је за њих непресушан извор перцепције и задовољства: чисто психичка ствар. Попели се на државу ка' дијете на трешњу. Да барем не ломе гране...


Разлику између Државе сувереног грађанина и комунисте - насилника и поданика - већ је примјерно објаснио Ј.В.Стаљин док још нашим Учитељем бијаше. Тај наук жив је и данас. Елем : “Ми комунисти смо људи посебнога кова“. Грађани су међутим равноправни и сва „посебност“ дестаљинизоване државе састоји се управо у томе. Али ето, нађе се мјеста и у оквиру обновљене демократије, да провири Висарионович, 'ђе једни – они посебног кова – немилице ударају етикете и дијагнозе свима осталима. Из обијести и по основу чисте перцепције. Има нас више – веле. Бољшевици... и имају више – неолиберали.


Ратимир Вујачић

Monday, October 10, 2011

Три палме на отоку среће

“ СДП је дискриминаторска, на моменте расистичка и латентно фашистичка ” (др. Милан Поповић)

„ Ранко брате само настави нек цркну издајници свога рода!“ ( Коментар – Вијести онлине)

„ Знате ли колико лијепих мјеста има на овом свијету... полако пут пот ноге... такви људи сто то прицају су ЦРНОГОРЦИ .. ај полако ... “ (порука Колумнисти – Вијести онлине)

 
Толико је лијепих мјеста на планети земљи. Ми Црногорци, знамо за један Оток са именом - Голи. Исти је сада у другој Држави. На срећу пробуђених „државотвораца“ – поносних „црногораца“ - само просторно и географски. Ево нас опет 'ђе са заносом кликујемо: и послије голог – голи. Остао је склоњен у нашој идејној хемисфери као свјетионик и путоказ како се часно бори за своју „Државу“. Не партију, власт, револуцију, народну демократију, диктатуру пролетеријата, Титину линију…вилу на Дедињу. Не: Држава брале. По нашем лику и мјери занаго – Закон је ту само на досаду и сметњу. Бранили смо и промовисали радничку класу, друштвену својину, једнакост, братство и ... никако на посљетку, вазда и постојано – поштење.
 
На Голи се одлазило у партијском аранжману и трошку пореских обвезника. По основу дојаве и другарске размјене мишљења. Живјело се и тада од рада али умирало и скапавало од изјашњавања. Вазда је било наивних са вјером у сопствени осјећај правде – несклоних безусловној предаји новокомпонованим политичким идолима. Партија је узвратила жестоко. Напосљетку, оба конкурентска пута у бескласно друштво показаше се као беспуће и странапутица. Ћорсокак и заблуда. Мангупи у нашим и њиховим редовима: гулази и голи отоци. Много насиља за ништа ново: испаде да је Комуниста - капиталиста без почетног капитала.

Коначно, патриотизам и државотворство добијају нови лик и садржај. У духу транзит вриједности: нема више једнаких стомака – спроводи се једноумље на новој економској основи. Богатуни и сиромаси – развлашћена радничка класа – руку под руку. Адемовице су нам дефинитивно различите и разврстане по вертикали али мозгове ваља уједначити и уравнити. Довести у винкло. Уравниловка је провјерени „јасан одговор“ на нове прилике. И духовна хоризонтала као идеална нулта вриједност. Примитивизам, нихилизам и атеизам надмећу се ко је већи државотворац.

Ипак, поштење је закон рекао би Народ. Управо оно избија на врх опустјеле вертикале те уз сиромаштво представља највишу вриједност новог идентитета. То значи да се као такво ничим не доказује. Не стога што се нема чиме доказати него нема ни потребе. Самостално је суверено и неодвисно – само себи довољно и собом заокружено. Све се њиме доказује а оно ничим. Истина је - разумије се - пала на испиту и отишла у заслужену пензију: стално нешто пита, испитује, провјерава и доказује. Надасве, тешко ју докучити пак је коначно напуштена и расчињена у корист поштења. Отуда је поштење осовина савремене нам државотворне идеје. Надаље, оно је – за разлику од истине - свима видљиво, јасно и дохватно.

Правосуђе је сувишно у таковим условима. Чињеница да неки грађанин подкрада Државу, присваја и гомила себи - оно што одвајкада припада свима – небитна је и од секундарног значаја у односу на његово поштење и углед патриоте највишег домета. Елем, док такав - угледом и поштењем прије свега - брани Државу и добробит Нације, фрустриранима и неостваренима се привиђају кривична дјела. Посве некомпетентно – сложићемо се са Врховним судом. Уосталом, има толико лијепих мјеста на планети. И околини. А кад тамо одеш баш те брига да ли неко поткопава и отима: није твоје ни предака твојих. Други су тамо проливали крв, зној и сузе. Фрустрирани никако да схвате предности туђине.

Ту је наравски и вертикала капитала: корача се к Европи и правном поретку. На послу легализације првобитне акумулације. И ту је Држава закон. Развлашћени се уздају у бољу будућност – мада им се шапуће и приопћава да ће бити још горе. Увијек може бити горе знају и поручују они што им никад није било боље.
 
Што је мање патриота то је више патриотизма и обратно. Умјесто поуке о скромности из наше ближе повјеснице ради се на новом пакету и идентитету „родољубивих“ снага. Стасава нова интернет генерација на зло брзовића. На „патриотским“ сајтовима све врви од ври од емоција и разигране енергије идентитетских снага. Може се говорити о узбуђеном стању и узрујаном трагању анонимних дописника за изгубљеним завичајем. Предлажу цркавање и радикална рјешења, хумано пресељавање, удаљавање ван државних граница свих који досађују Предсједнику партије лично - Држави обашка. Тако се брани и држава твори: неистомошљенике на нову локацију. Црна Гора као оток непомућене среће.

Уосталом ниједна Власт није оскудијевала у добровољцима и сарадницима. Гувернер Пирцио Бироли имао је само ријечи хвале за симпатизере – несебичне и бесплатне жбире. Заточнике чисте емоције. Дједе Јово вели да је пријава за Голи било више него смјештајних капацитета. Такав „патриотизам“ користан је по Државу таман колико и болест за огранизам: у најбољем случају прође. Ако не метастазира.

Вујачић Ратимир

Sunday, October 9, 2011

Битка за Идентитет



Граница између нас и непријатељске идеологије се опасно сузила. Умјесто да се продуби и удари зид – да нас јасно разграничи – пуштили смо непријатеља нос у нос. Дијели нас теке једна цртица. А та повлака му дође као превлака која се очас може пријећи. А о томе је грехота и мислити, да би Ми мрднули к другој страни. Али, не тугуј бронзана стражо. Идентитет је наш битка – бити ил' не бити - се наставља. У реду, са Црквом работа не иде најбоље - можда још горе – вјерници не разумију транзициони концепт и нову етапу револуције. Наши понајбољи кадрови раде у Привреди, бусинесс-у дабогме, гдје преламају главу како на најкраћи и најефтинији начин искористити протекцију: воле људи да учине али ништа бесплатно. Искварио их капитал-однос. Него, к теми.


Идејни трудбеници и реформатори јесу одлични али романтични попут плавог облака: усрећитељи и визионари. Тако Народ јоште схватио није што се нуди у пакету. Партија, из чисто тактичких разлога није могла све открити. Реформом је Законодавац јасно понудио оптимализацију садржаја Језика. Нијесу то само нове графеме за старе фонеме. Писаног трага и словесности на новоцрногорском језику као што знамо - нема - или га је довољно мало да говорници тог Језика могу да ћакулају до миле воље али немају шта да читају. На мах нестају муке око науке, поезије, астрономије... враћаш се у идилично предпописно стање и усмено предање. Стога из многих области културе и науке ускачу у помоћ, пионири и оснивачи – првијенци и извите искре духа и ренесансе. Све из почетка - имамо академике у заметку - почетне и почетничке кадрове. Огроман посао је пред нама. Али важно је да је он започет - учио је друг Лењин.


Овај невини почетак нове писмености и општа једнакост у незнању тек је спорадично захватила и озарила пучанство. Рачунало се на неодољиви шарм сиромаштва. Партија зна да памет људи васпитаваних у сиромаштву траје дуже од самог сиромаштва: прилагодљивост, тупост, осјећај немоћи... Више него довољно за успјех пројекта. Било је сувишно а донекле и противрјечно хвалити оскудицу и убогост у жару неолиберализма и нове развојне философије. Јесте утврђивање сиромаштва један од циљева одрживог развоја, али нек' се Власи сами досјете.


Тако нам се десио блам, да је на терену неких 43% аполитичних, одбило дијетални пакет. Пркосе Држави - хоће да читају књиге?! И то на Језику на којем су написане. Треба занаго, да им се нацрта да је вријеме читања и учења, забава доконих и мрачна прошлост: има бајто да се раде груби и прости – лише политике - послови за стратешке партнере. Носи пушка и остало. Чувају овце и сијеку дрва. Козе су опет на добром гласу: Партија је признала лијеве грешке а козарство – прећутно одобрава. Нека брсте. Једном нас смјело оћерала са села – сада нас стидљиво али искрено врће назад - да ијемо грки, знојем натопљени сељачки хлебац. 'Ајте, ајте - веле - али без нас, то јест њих.


Надаље, није било згодно потезати идеал сиромаштва – тај тврди и постојани темељ нашег идентитета - у обзорју обнове државности и капитализма. Капитализам попијева: „кока-кола, марлборо, сузуки“ - привлачан је за омладину и лакомислене гласаче. Обашка сеx, друг & роцк'н'ролл. И ту се намакне нешто гласача. Партија је, не без разлога, сматрала да никога у ЦГ не треба просвјетљавати о предностима сиромаштва. Оно је ту: бадава ли се распродавало... остајемо у најам као независни и своји на своме.


Максимално радно вријеме, јадна радничка права и плата – мизерија и оскудица – спремно су дочекани и већ наилазе на широку подршку партијског чланства. Површно је тумачење да су то само они што дремуцкају на државним јаслицама. Тачно је једино да су драгоцјен и надаље ослонац али није у томе суштина. Такав концепт подржавају и пензионери – забринути због малих пензија и неизвјесне будућности. Они којима бусинесс добро иде, нађу начина да „ћим више“ подрже и подупру. Шкрти на ријечима и емоцијама стамени су и поуздани. Што имају - залуду имају: концепт немаштине њиховим изобиљем није угрожен. Интелигенти пак не виде разлог да се излажу њежној пажњи Партије. Схоw муст го он.


Идентитет се гради на нечем трајном и чврстом. И неспорном: а то је сиромаштво. Елем, прећерало се са Језиком по питању идентитета. Језик „нема кости“: савитљив је веома. Оспособљен за лаж и обману - предио осликан политиком. Тањи се и одумире. Као Титина Држава у своје перо. Поданику и гласачу - радној снази независне - биће све мање од потребе и користи. Тако је и на Западу: мисле само професоналци. Вози Мишко и остали.


Партија је у првој фази Револуције препоручивала излежавање умјесто рада и учења уз беспоговорну послушност, наравски. Сада благо савјетује: спавање послије исцрпљујуће борбе за надницу и оплодњу капитала. Сан је рај за сиромаха. И здрави сеоцки ваздух.

Friday, September 9, 2011

Весели Скојевци Монтенегра


„Црногорски није језик етничких Црногораца, већ језик државе Црне Горе“ предсједник ДПС-а

 
Све се црни од црногорства. Скојевци трче почасни круг: током главне трке потрошили су велике ријечи, именице, покличе и пароле. Појела их велика револуција, остали на маргини тек пођекоји неоглодан придјев и једна мислена именица: независна, обоји у црно и држава. Правну Државу је Револуција одбацила на буњиште хисторије као сметњу неспутаном налету Партије. Позната је Титина примједба да се „неке Судије држе закона као пијан плота“ те је наложио да му се достави списак истих - што је и учињено. Као таква - Држава је требало да одумре у корист Партије. Учила Партија – говорио Броз. У Европи је обратно – отуда свеколике муке са седам услова.
 
Надаље – оштром идејном борбом - из коријена је ваљало ишчупати: нацију, етнофилство – црни национализам и припадајуће им надјеве. Нијесу почупани, дапаче нeначети  помогоше – гле парадокса - управо комунистичком кадру да се спаси биједе и лати непријатељске идеологије као сламке спаса. На заокрет спремни, не испуштајући масе из руку - право из запећка Историје - наставише Титиним путем. А то значи безобзирно рушити старо и ... обећавати ново.
 
Прво су тијем алатом растурили СФР Југославију на саставне дјелове – пак наставили да раде исто унутар дјелова – у регији исток. Пропадање, збрку и метеж, као своју несумњиву тековину, преточили су у шансу за лични просперитет. Друшвену самоспознају одложили на неодређено вријеме подгријавањем неријешених идеолошких размирица из непрегореле прошлости. Нова прича могла је да почне.
 
Представљајући себе као европљанина у часном покушају, партијски лидер и етнички трибун интернационалне провенијенције - даће Бог и државник - открива свој став гледе уважавања грађана властите Државе: „ приликом доношења одлуке да црногорски језик буде званични у Црној Гори, нијесмо се водили статистичким показатељима, већ искуствима региона.“  Грађанин је гласачка монада, идеолошки сурогат, предизборна парола и не заборавимо – статистички показатељ. Слатка прича о Држави – слатка као први милион - али грађани су нешто друго... ипак, Држава без грађанина је воденица без воде. Крастили нас по мјери Совјетске, потом Титине револуције – гонили се углавном између себе - сада нас раде по „ искуствима региона“. Аутономни чинилац и носилац Државног суверенитета – грађанин - у износу од 62% а потом 43%, мјерен партијском памећу изгледа занемарљиво, промашено, незнавено... грешно и превазиђено. Противно идејном пројекту главног одбора – политици : „јасног дефинисања одговора на идентитетска питања“ . Народ би рекао: „што мачка роди – то мишеве лови“. Тијесно испод Титиног шињела : „признајем само Суд своје Партије“.
 
Али, на другој страни барикаде – мој камараде – други грађани исте државе, случајно гласачи ДПС-а, заступљени такође у неком, додуше мањем проценту - источник су легитимитета и легалитета. И идентитета. Сапутници ИИ фазе револуције, обашка свједоци свеколике остварености и успјеха како предсједника тако и васцијеле странке на власти. Држава и грађанско друштво - на Скојевски начин, наравски. Држава - батина у рукама Партије - никако суверена и највиши гарант равноправности и аутономије личности свих грађана.
 
ДПС као револуције и фртутме заточник - сваке гужве пријатељ - ради на крупно, преусмјерава и манипулише читавим блоковима популуса, колективитетима – етносима. Од радничке класе створио је прво љуте Србе – потом „државотворне“ Црногорце. Од федерације Сербиа&Монтенегро – федеративну, мултиетничку Црну Гору. А онда, један веома парцијални, паланачки, са стручног становишта посве проблематичан нацрт Језика, прогласио обавезним за све грађане. Помоћу Устава разумије се – још једног појма који се убрзано троши и обесмишљава у Скојевском двотрећинском загрљају.
 
Заиста, гужви вични знају како се ради посао, како уз грмљавину парола провући и сакрити један ретроградни и антидржавни наум. Јер, који појединац се може усудити да прими на себе жиг противника Устава, државног пројекта, државотворног етноса, европског пута – Државе !? Грађанин са својим неповредивим правима, као прва и посљедња сврха и разлог постојања Државе губи се у партијским маглама о етничким идентитетима , групним третманима и стаљинским инжињерским пројектима. Идентитет је замишљен као трик питање и политичка питалица: да ли је А=А !? „Јасан одговор“ се сам намеће. Црно је наш идентитет – обоји у црно - државотворна процедура.
 
Партија зна да је најтежи задатак упознати самог себе. Стога је и ту вазда од помоћи: у оружаној фази револуције, Скојевац жељан доказивања, добијао је задатак од Партије да ликвидира стрица који га је школовао. Разумије се, на путу напретка и развоја младе личности у духу револуције - изградње хуманог поретка, партијске дисциплине и новог човјека. Путања идентификације - успјеха по основу нових личних података - политизације , доминације партијске идеје, организовано и суставно се наставља : „јасан одговор“ на „идентитетску“ загонетку је кукавичје јаје раздора подметнуто у сваку црногорску породицу. Два рођена брата, двије нације, двије Цркве, два Језика - на путу у Европу. „Зар ви момци не знате полако“ – пјевају Подгоричани - sotto voce.
 
Црногорска Држава, прво мора бити Држава – по старој граматици – па тек онда црногорска. Слатко је рећи црногорска али грко – правна. Ипак мора бити правна да би била црногорска. Мада наши „државотворци“ сматрају да је довољно што је „црногорска“. Нова граматика.

Ратимир Вујачић

Thursday, August 18, 2011

Novi identitet


„Probitačnost 'nacionalnog osećanja' među prvima su iskoristili mediokriteti, propalice i lopovi...“ (Svetislav Basara)
Vazda smo maštali o obnovljenom ako ne i posve novom čovjeku. A taj, pomislite samo,  preži – a gdje drugo - u nama samima. Nastupamo spremno i epohalno, vazda svježi i naredni, obnovljivi, moderni – nipošto niski –  poletni u reformama i revolucijama svake vrste – uključujući i kontrarevolucije. Jošte grickamo, obzirno naravski, plodove najpotonje AB (kontra)revolucije. Da nijesmo okretni, gotovi vazda polećeti, obaška uviđavni k svjetskim epicentrima zlatnika i ideja – naravno, napulioni su nama na drugom ili posljednjem mjestu – davno bi se pogubili  stranputicama povijesne zbilje.

Nalik  svježem kalemu na staroj dobroj, divljoj podlozi - odlučno krenusmo već 1941. revolucionarne - pod vođstvom Partije i ponajboljih sinova našeg naroda. Mahom neuka sirotinja ali nezadovoljna svojim položajem u kosmosu i riješena veoma,  da na opancima prevali put od Ljubotinja do Dedinja. Sa nama je bila velika Rusija. Žudnja za novim identitetom i novim životom - radostima koje on donosi - može se mjeriti tek sa današnjim neodoljivim pokretom naše vlastele k bogatoj Evropi i NATO kolektivizaciji.

Saglasno prethodnom – obavezujućem – identitetu, otpisali smo kapitalizam kao beznadežno prevaziđen i truo: tako nas učila Partija – tako je govorio Broz. Dok smo mi marljivo pohađali partijske sastanke, razvijali bratstvo i utvđivali jedinstvo - oni su međutim - sustavno opkoljavali planetu. Uglavnom, kapitalizam je ponovo u modi – bolje je imati nego nemati – sav se blista i sjakti širom zemljinog šara. Globalan takoreći – neoliberalan obaška.

Mi ostadosmo sa nešto nekretnina i bez prebijene pare. Oni pak, prelivaju se od love. Ali šta, o kapitalu nema zbora - nećeš očima da ga vidiš - ako nemaš prethodno Državu. Neće taj sa tobom ni da razgovara i gubi vrijeme -  udari bajto temelj pravnoj regulativi i čistom računu. Ako nemaš Državu – stvori je. Ako si je imao - obnovi je.

Ukratko, Država je uslov bez koga se ne može, ko je što šklapio i sklonio  – nema više –  bilo je vremena ko je htio i bio bliže bronzinu. Valja se pripremiti u smislu dočeka i sređivanja stanja za priliv osvježavajućih investicija i svečano prostiranje crvenog tepiha gospodinu Kapitalu. Realnost kapitalizma, nije nepoznata – ne donosi ništa posebno novo i ohrabrujuće. Odvajkada prozaičan i pretežno vulgaran nije kadar  da mobiliše plemenite emocije i simpatije širokih radnih masa. Osim lakomosti, sebičnosti... Ali o novom identitetu je ovden prevashodno riječ.

Jednoumlje kao prethodna naša navika, nije dobra osmatračnica niti osnova građanskom programu i civilnom društvu. Pritajilo se na rezervni položaj  samo od sebe, urušavanjem Komunizma i pripadajućeg mu jednoumnog suvereniteta.  Elem, komunisti nemajući više kud - proplivaše - u prvoj mijeni (na VIII sjednici) postali nacional-socijalisti, malo ratovali okolo – hoće se to nacionalsocijalistima – da bi se u najpotonje skrasili kao obični nacionalisti. I neoliberalni ekonomisti.

Ovo posljednje je toliko nagao zaokret i korjenit raskid sa komunističkim identitetom da je teško i zamisliti veću skampaniju. U cjelosti odrađeno od samih komunističkih kadrova. Drug Lenjin kao da je naslućivao: „Doći će nam glave mangupi u našim redovima“!? Zanago – daleko od našega doma – u njihovim rukama nekako se sve istopi i nestane ili obrne u suprotno: „da se mlađani za zelen bor dohvate...“.  Naučili da jašu darovnog konja – pa kuđ izdere.
U situaciji stranog vlasništva i domaće radne snage - otuđenosti radnog naroda od  uslova privređivanja i reprodukcije društvenog života – neodložan je zadatak Države da obezbijedi građaninu vlasništvo nad samim sobom. Elem u kapitalizmu, radna snaga je roba a građanin – za razliku od prethodnog feudalizma - njen vlasnik. Može da je proda kome hoće, da je okači na Biro rada ili mačku o rep.

Država ipak,  sustavno i o svom trošku nudi radnom čovjeku identitetski servis: Jezik kojim može da se služi – službeni jezik. Nota bene, usluga je besplatna mada Državu mnogo košta. Nadalje, građaninu nije zabranjen pristup nebesima – svako u svojoj bogomolji – moli se za zdravlje i veću platu.

Nevolje sa identitetom, konačno, valja postaviti na naučnu osnovu. I u novim uslovima svaki građanin je jednak i identičan samom sebi. Imamo raniji slučaj identiteta socijalističkog građanina - matematički to izgleda ovako :  A = A.  Konačno, novi modalitet suverenog identiteta glasi: B = B. Lijeva strana jednačine je građanin – desna poželjni DPS-profil, uslikan i projektovan u Glavnom odboru uz pomoć stručnih službi i trošku preskih obveznika. 

Shema je ista - sadržaj neznatno izmijenjen i prilagođen novim uslovima i razvojnoj filosofiji. Značenje i obim simbola definiše Vlastela, koja - rekosmo li - po tom pitanju uživa sve potrebne prerogative i administrativne kapacitete.

Kako se ko osjeća postalo je, nakon uspješne primopredaje svojine, pitanje od prvorazrednog i presudno državnog interesa. Ako Vas nešto žulja proći će: ili Vi ili ono što žulja.
P.S.
Sadašnji političko identitetski zahtjev je krajnje skroman i prost: nekad si morao da napustiš selo, priključiš se radničkoj klasi, pjevaš revolucionarne pjesme, učiš tablicu množenja, odrekneš porodice, strica, Staljina... a bilo je i težih zadataka – što se strica tiče. Ništa od svega toga. Dovoljno je da si punoljetan. Glasač.

Kao i ranije primiš prednacrt – na znanje i ravnanje - ali uz mnogo manje, takoreći ništavne žrtve. Jednostavno, probudiš se, istuširaš, sabereš dva i dva i javiš se, najbolje Krivokapiću - on će se najviše obradovati - eventualno prvom komšiji koji je na vezi. Od jutros državotvoran u psihološkom, primarno emotivnom – a ako treba i istorijskom pogledu – oštro osuđuješ događaje iz 1918. godine. Spreman za Evropu i NATO.

slobodijada.blogspot.com




Monday, August 8, 2011

субота, 30. јул 2011.

Највиша Светиња



Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.

корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције

Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.





“Јер је за нас слобода сваког појединца највиша светиња” (предсједник ДПС-а)


Ратимир Вујачић


Упитан обзирно - у двоструко погодбеном начину - „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“, идеолог и вођа највеће странке није на мах и једнозначно одговорио. Одговор у правцу питања био би одраз поводљивости и подређености, доживљаја инфериорности, који је међутим далек упитаноме.


Изрећи без околишања: могла би борба али неће - од нас то не можете очекивати – мада је начелно могуће, нијесмо се за то борили... „Нека буде што бити не може“ опет није, и не може да буде, хоризонт политичара - реалисте од формата.
Ближе изворном хабитусу оствареног политичара је лесковачка философија егзистенције: „Може да буде али не мора да значи“. Уосталом, погодбене реченице исказују услов - догађају који се не очекује. Догађај не бива сам од себе.


На питање „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“ – елем, да ли би и могла бити задатак - Партије у замаху к Европи, идеолог и вођа васцијелог чланства одговара: „ДПС је, прије свега, партија која је овом народу вратила државу и достојанство“.


Е, а то кошта драги суграђани: о патриотску државу, за разлику од правне, свак хоће да се очеше и окачи. И обновитељи и трабанти ништа мање. Сви се наврзу и черупају, ко из интереса - ко на емотивној бази. И сам Народ је на листи чекања. Трпи – зна и памти како је било без Државе. Тек достојанство: све смо имали а ништа имали нијесмо! Обновљен је понос - мислена именица којој се не пита за цијену.


Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.


Површном гласачу, изгледа да предсједник спонтано избјегава одговор. Уобичајено је да патриота и борац за народну – приде националну - ствар, приноси и подноси жртву . Али не мора вазда да значи. Може се жртвовати и приоритет. Од патриоте можеш штошта очекивати али не и да занијече властиту слободу, позицију... патриотизам и транзицију. Не, то би било – али неће наравски - „политички инфантилно“, будаласто и већ виђено. Питање, наметљивошћу својом, одражава погрешну перцепцију - обашка увредљиво. Темељи се притом, на једном неприхватљивом очекивању. А од тога се ваља бранити као од Опозиције. Мада једном давно - у јеку кампање за иступање из конфедерације - на сред' Цетиња, нуђаше себе за жртву : „приговарају да чиним ово због себе, а ја велим, ето вам власт - нека вам је проста - само ми изгласајте суверену“. Изгласасмо је!


 „Слобода сваког појединца...“, зацијело је реминисценција на старог доброг Marxa: блага успомена млађаног комунисте на дјело великог хуманисте - натукница о Друштву у којем је слобода појединца услов слободе свих. Слободу појединца дефинише и спроводи Држава. Партија заступа одређену групу – Држава све грађане. Стога је насушно потребна и на добром гласу. Али на Балкану...


“То је чин и гест појединца…“ (директор полиције)


Актуелни су, међутим, изоловани појединци, како их „треба и посматрати“ – стиже нам у помоћ наш Вељовић - човјек садашњице, не позивајући се на Marxa:.


У случају организованих група и банди, не ради се о „изолованим појединцима“, те на њих тако не треба ни гледати - у изравном, поготово не у преносном смислу. Уткани у савремену нам обновљену, дају печат и махове одрживом развоју односно застоју. Наиме, глагол заостајати је специјалан случај напредовања - мировање је облик кретања – модус вивенди и суштина одрживог развоја. Елем, суверенистичке групе су од фундаменталног, слободно је рећи ширег друштвеног значаја и немају ништа заједничко са невољним и доконим сужњима са маргине, који пале и подмећу за бадава или биједну дневницу.


Разлика не може бити већа: најамник - гордо ли звучи - и послодавац могу бити род, браћа и земљаци, неолиберали - гора зелена, овце и остало. Али организована група и изоловани појединац су небо и земља, што је уосталом Директор дао зорно предочити - у духу формалне логике и не призивајући друге ауторитете. Занаго, корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције. Грађани нека се по том питању не јављају и не сјекирају. Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.


Напосљетку, народни говор прави разлику између свих и свакога. Држава особито и у највећој мјери. „Сви“, то је тоталитет – збир - пред законом једнаких појединаца, чиста апстракција и квантитативна одредница: сви грађани Државе. Појам „свако“ је из квалитативне сфере - одсликава карактер, разноликост појединаца и понашања - рефлектује шароликост и скалу моралних одлика и склоности: од сасвим ниских, по здравље друштва погубних - до узвишених. Народ каже „свако“, али брижно и невесело.


Свакако да „свако“ не може бити „највиша светиња“ са аспекта Државе – макар и обновљене. Напротив – Држава је ту да кроти, доводи у поредак и креше шкодљиве вишкове. Државној сили подлијежу сви. А то значи и свако. Па и оне „највише светиње“ међу нама гријешнима. Пак оста наравоученије: ко се државе лаћа од Државе и страда.