„Црногорски није језик етничких Црногораца, већ језик државе Црне Горе“ предсједник ДПС-а
Све се црни од црногорства. Скојевци трче почасни круг: током главне трке потрошили су велике ријечи, именице, покличе и пароле. Појела их велика револуција, остали на маргини тек пођекоји неоглодан придјев и једна мислена именица: независна, обоји у црно и држава. Правну Државу је Револуција одбацила на буњиште хисторије као сметњу неспутаном налету Партије. Позната је Титина примједба да се „неке Судије држе закона као пијан плота“ те је наложио да му се достави списак истих - што је и учињено. Као таква - Држава је требало да одумре у корист Партије. Учила Партија – говорио Броз. У Европи је обратно – отуда свеколике муке са седам услова.
Надаље – оштром идејном борбом - из коријена је ваљало ишчупати: нацију, етнофилство – црни национализам и припадајуће им надјеве. Нијесу почупани, дапаче нeначети помогоше – гле парадокса - управо комунистичком кадру да се спаси биједе и лати непријатељске идеологије као сламке спаса. На заокрет спремни, не испуштајући масе из руку - право из запећка Историје - наставише Титиним путем. А то значи безобзирно рушити старо и ... обећавати ново.
Прво су тијем алатом растурили СФР Југославију на саставне дјелове – пак наставили да раде исто унутар дјелова – у регији исток. Пропадање, збрку и метеж, као своју несумњиву тековину, преточили су у шансу за лични просперитет. Друшвену самоспознају одложили на неодређено вријеме подгријавањем неријешених идеолошких размирица из непрегореле прошлости. Нова прича могла је да почне.
Представљајући себе као европљанина у часном покушају, партијски лидер и етнички трибун интернационалне провенијенције - даће Бог и државник - открива свој став гледе уважавања грађана властите Државе: „ приликом доношења одлуке да црногорски језик буде званични у Црној Гори, нијесмо се водили статистичким показатељима, већ искуствима региона.“ Грађанин је гласачка монада, идеолошки сурогат, предизборна парола и не заборавимо – статистички показатељ. Слатка прича о Држави – слатка као први милион - али грађани су нешто друго... ипак, Држава без грађанина је воденица без воде. Крастили нас по мјери Совјетске, потом Титине револуције – гонили се углавном између себе - сада нас раде по „ искуствима региона“. Аутономни чинилац и носилац Државног суверенитета – грађанин - у износу од 62% а потом 43%, мјерен партијском памећу изгледа занемарљиво, промашено, незнавено... грешно и превазиђено. Противно идејном пројекту главног одбора – политици : „јасног дефинисања одговора на идентитетска питања“ . Народ би рекао: „што мачка роди – то мишеве лови“. Тијесно испод Титиног шињела : „признајем само Суд своје Партије“.
Али, на другој страни барикаде – мој камараде – други грађани исте државе, случајно гласачи ДПС-а, заступљени такође у неком, додуше мањем проценту - источник су легитимитета и легалитета. И идентитета. Сапутници ИИ фазе револуције, обашка свједоци свеколике остварености и успјеха како предсједника тако и васцијеле странке на власти. Држава и грађанско друштво - на Скојевски начин, наравски. Држава - батина у рукама Партије - никако суверена и највиши гарант равноправности и аутономије личности свих грађана.
ДПС као револуције и фртутме заточник - сваке гужве пријатељ - ради на крупно, преусмјерава и манипулише читавим блоковима популуса, колективитетима – етносима. Од радничке класе створио је прво љуте Србе – потом „државотворне“ Црногорце. Од федерације Сербиа&Монтенегро – федеративну, мултиетничку Црну Гору. А онда, један веома парцијални, паланачки, са стручног становишта посве проблематичан нацрт Језика, прогласио обавезним за све грађане. Помоћу Устава разумије се – још једног појма који се убрзано троши и обесмишљава у Скојевском двотрећинском загрљају.
Заиста, гужви вични знају како се ради посао, како уз грмљавину парола провући и сакрити један ретроградни и антидржавни наум. Јер, који појединац се може усудити да прими на себе жиг противника Устава, државног пројекта, државотворног етноса, европског пута – Државе !? Грађанин са својим неповредивим правима, као прва и посљедња сврха и разлог постојања Државе губи се у партијским маглама о етничким идентитетима , групним третманима и стаљинским инжињерским пројектима. Идентитет је замишљен као трик питање и политичка питалица: да ли је А=А !? „Јасан одговор“ се сам намеће. Црно је наш идентитет – обоји у црно - државотворна процедура.
Партија зна да је најтежи задатак упознати самог себе. Стога је и ту вазда од помоћи: у оружаној фази револуције, Скојевац жељан доказивања, добијао је задатак од Партије да ликвидира стрица који га је школовао. Разумије се, на путу напретка и развоја младе личности у духу револуције - изградње хуманог поретка, партијске дисциплине и новог човјека. Путања идентификације - успјеха по основу нових личних података - политизације , доминације партијске идеје, организовано и суставно се наставља : „јасан одговор“ на „идентитетску“ загонетку је кукавичје јаје раздора подметнуто у сваку црногорску породицу. Два рођена брата, двије нације, двије Цркве, два Језика - на путу у Европу. „Зар ви момци не знате полако“ – пјевају Подгоричани - sotto voce.
Црногорска Држава, прво мора бити Држава – по старој граматици – па тек онда црногорска. Слатко је рећи црногорска али грко – правна. Ипак мора бити правна да би била црногорска. Мада наши „државотворци“ сматрају да је довољно што је „црногорска“. Нова граматика.
Ратимир Вујачић
