Фашизам за почетнике

Пише Ратимир Вујачић

Уљудност и уређеност којима одише свакодневница Законом установљених држава, изазива завист и чуђење конзумената револуционарних пројеката, поданика партијских, етно, турбофолк, тврдо и мехко куханих фашистоидних провизорија.

Припадност нацији изазива понос и осјећај сигурности у прав(н)им државама,истовјетна је са књигом држављана.

Умјесто успостављања Закона и нације – двојника државе – као јединственог и највишег демократског субјекта имамо рад на „етноидентификацији“. 

„Проговорио Србин из аутора. Само се чекало на тај дан“. (коментатор буздован| Вијести онлине, 06.12.2011.)

Срећни народи личе једни на друге. Поштују стегу, уче кораке и законе Државе, логике, музике... Искушавајући принципе људског битка изградили су напосљетку правни поредак и националну државу. Национална држава - достојанство и аутономију поједица, грађанина - поставља за основну вриједност, темељ и сврху постојања. Уљудност и уређеност којима одише свакодневница Законом установљених држава, изазива завист и чуђење конзумената револуционарних пројеката, поданика партијских, етно, турбофолк, тврдо и мехко куханих фашистоидних провизорија. Очарани - воле и свој сустав да називају државом.

Али авај, вођени Народи - они који ходају за вођама умјесто к законима и правном поретку, уче пјевање и мишљење од самоука и политичких трибуна. Могу да уживају у животу који тече од данас до сјутра уз обавезну послушност и весело понављање нових парола: јуче једнаки трбуси данас идентитети. Духовне основе обашка. (Међу паролама у оптицају помиње се и владавина закона). Од вође до вође, од опијума идеје до мутне и посне идеологије и још мутније и посније стварности.

Рентијерска државна - али и наша - класа, поникла из једнопартијске структуре и комунистичке идеје, неспособна и незаинтересована за економску добробит цијеле нације, заузврат дарује пучанству читаву збрку - мрежу појмова и парола - не би ли како прикрила своју експлоататорску улогу и право стање ствари. Као што су националну економију унизили до убирања личне ренте на некретнине а путем: потплаћивања, корупције, кријумчарења, сиве економије, прања новца, диловања дрогом (Клаус-Герд Гиесен)... тако су и нацију увели у идеолошки сумрак и етничко надгорњавање, цијепање и разградњу.

Нација је највиши политички субјект – скуп свих равноправних грађана државе – држављана, од којих је сваки једнако важан и битан за државу, без обзира на вјерске, етничке, родне, образовне, имовне и остале разлике и склоности. Припадност нацији изазива понос и осјећај сигурности у прав(н)им државама, посве је уобичајена и истовјетна је са књигом држављана.

Појмове, нација и народ овдашња политичка моћ злоупотребљава и деградира у границама својих могућности. На државном попису доминирало је наградно питање: којој нацији или народу сматрате да припадате. Притом бјесомучно и на сва звона Агитпроп коалиције разглашава да смо управо обновили државу а то значи и темељну структуру - истоимену нацију. Али ништа без истоименог народа. Остали нека се учлане ако кане бити перципирани као државотворни. (Мани се море родослова, чувај здравље). Ипак, могли сте да се одбраните ћутањем. Неизјашњени – а то су они који су схватили да је ђаво однио шалу – да ће се почетно бркање појмова обити доцније о њину главу, сањали су да буду необновљени Американци, Канађани, Аустралијанци...

Народ је биолошка категорија, настаје рађањем и множењем - на омиљен и познат начин - сабира се најприје у братства и племена. Напредовањем и развојем из тог коријена, једнога лијепога дана открива и ствара, зарад хармоничног и хуманог живота, људску и умну заједницу – нацију - заједно са осталим народима који дијеле заједнички простор омеђен државном границом. Равноправност пред Законом је све што могу једни другима да понуде.

Умјесто успостављања Закона и нације – двојника државе – као јединственог и највишег демократског субјекта имамо рад на „етноидентификацији“. Корак напријед – два назад. Политичко управљање ет(н)ичким одредницама и придјевима на државотворном послу сврстава нас у чувену удругу осебујних повртлара: то су они што шамарају парадајз да поцрвени. У нашем случају у питању је црна боја.

Наш водећи политичар који је државу дао замијенити собом и дружином - са којом је у „неформалном рентијерском договору“ даје изјаве на којима му може позавидјети и гласовити идеолог др Јосепх Гöббелс. Упитан како гледа на евентуално завођење закона у држави - одговорио је као опарен, љутито: потребна је дератизација а не јустификација. Грађане обновљене државе који се пропитују за правду и успостављање црногорске нације (државе равноправних грађана), сматра недопустиво дрским... то више нијесу обични непријатељи народа – људски и политички отпад, на које смо се већ навикли у доба једнаких адемовица. То више нијесу ни људи – камоли равноправни грађани.Забрињавајућа збрка у глави која ужива државотворну репутацију. И чеони удар на црногорску државоторну националну идеју.

Све се мање и тање мисли. Тај правац – до утрнућа - свесрдно препоручује владајућа коалиција, Влада, Министарсво образовања, културе и идентитета. Мисаону радњу, којом се човјек некад дичио покренувши цивилизацију и напредак, радо отуђујемо и препуштамо другима - други трећима - док најзад не дође у посјед оних којима се то исплати. А ти нас тадер посматрају као идиоте – себи равноправне – ако смо Држава
.

Кад међеди спавају

“Да године имају само децембар, Црна Гора би давно била у ЕУ и НАТО. Можда да нешто тако направимо за мале државе као што је Црна Гора“,   рекао је Роћен.

Скромни чо'јек министар Роћен. Вели, „можда тако нешто направимо“ - у смислу усамљеног нам децембра – неће да издиже и хвали своју Партију. Кад дипломата рече „можда“ онда је то ипак и само једно извјесно „да“. Мале државе, како год, обитавалиште су великих државника којима баста. Визијама такорећи бременити – размишљају глобално, дјелују приватно - не опажају суверене грађане властите државе и њихову вољу. Воља грађана је којешта - једна земља а два господара...

Уосталом, када године почињу јануаром за очекивати је кратак спој према децембру. Можда није случајно а зашто би и било, да су то два најмрачнија мјесеца – дуге ноћи , кратки и тмурни дани – хладноћом спрегнути личе један на другога као и Партији која их присваја и баштини. Неупућен би помислио да децембар претходи јануару. Нипошто, децембар је крај и круна успјешног пута партије к безвременој вјечности као уточишту. Не мора све бити обновљено: може и нешто ново. Елем, календар прилагођен новој развојној философији има укупно два мјесеца: давни јануар и ледом оковани децембар. Министар није почетник и млађан у времену. Јануар претходи децембру као што младост, љепота и поштење претходе неолиберализму, незапослености и безнађу.

Неко ће упитати куд се ђедоше сви ти од вајкада мјесеци. Прољеће је једно превазиђено како годишње тако и иначе доба – мамац за наивне и неискусне. Заточнике романтичне традиције, кратко: неприлагођене и неопасуљене у времену. Могуће и непријатељске елементе. Прољеће је метафора која је изгубила своје годишње доба. Љето служи искључиво развоју туризма. Јахте и богатуни. О јесени чак ни окорјели штакори и критичари не желе да причају. Она тек - само подсјећа на пролазност и лишће.Зар треба понављати: пролазност је посљедња ствар до које је коалицији стало – поготово сада на зеленој грани и на домак вјечности. Вријеме је почетак и крај свега – стога партија не може остати по страни и равнодушна – напротив. Малим државама је много 12 мјесеци ако ће мо право. Малим државама не требају закони па ни грађани. Нека нам се то уважи те да се ћим прије учланимо. Прије него се Власи тј. грађани досјете и лате суверенитета&;Европе. И одбаце фасцинацију „државника“ колективним системом безбједног и сигурног уништења планете.Елем, обновили смо Државу још само да обновимо револуцију. Комунисти нијесу задирали у календар мада су били дубоко свјесни да је исти буржоаско масло. Сви ти мјесеци куд који... обашка прекратки и недовољни за започете послове обнове и изградње. Радило се и по киши. Промјене корјените али се није довољно радило на духовним основама за што је крив лично учитељ наш Марx. Тај нас је учио да ће промјеном економске основе неминовно и законито доћи до посве нове и пожељне културне и свеукупне надградње: морала, обичаја, породице, понашања у кафићима... Бијасмо толико полетни и дјетињасти, опијени прољећем. Ипак, радило се спорадично са новембром – покушало са децембром, првомајским уранком. Новембар је био планиран за масовну кланицу прасади и потоњу приганију у част републике и расчињених небеса. Адио новемре, покој ти души са све прасићима. Остајемо и надаље републиканци у срцу – вегетаријанци обашка. А и вријеме је поста који се на новој економској основи боље прима.

• Реформу календара можемо погрешно схватити једино ако је тумачимо као израз наивности министра вањског. Ништа од тога: неолиберали јесу неокомунисти али комат окретнији. Јесте преломљена економска основа али неокомунистичка авангарда мора осигурати прелом у главама оданих гласача. Отуда непходност и неодложност преднацрта новог реализма. Гласачким масама пружити ћим прије утјешан свјетоназор - духовне основе – нешто попут опијума за народ. А то је задатак политичких турбо-фолк снага. Исте морају збити своје редове под један кров и цементирати своје јединство. Некад је то радио Агитпроп ЦК и напредни несвршени студенти - сада су то брале академије и етно научни потенцијали. Радничка класа и трудбеничке структуре немају економског интереса да гласају обезврјеђујући неолиберализам, хаотичне неокомунисте, лажне демократе, психотичне неонацисте... стога су властодршци нуждени промптно ударити нове духовне протезе тј. ослонце. У противном одоше гласачки листићи куд и прасићи.

Кратки спој јануара и децембра намеће се као најбољи оквир за наше интеграције. Комунистима је година била прекратка па су јој тепали а планове мјерили петољеткама. Насљедницима правца „нео“ година је, како нас са порцуланским смјешком обавјештавају предугачка. Оно што планирају и могу – да се завршити за два мјесеца. Збуњено, муњено и мирна Босна. Предуго траје та приповијест о интеграцијама ... ипак, подржава перцепцију да смо снагом исти НАТО - рационалношћу, профилом и кривим носем Европа.

Комунисти су јурили будућност која се показала дужа од њих. Рушили старе вриједности у име нових. Не може им се приговорити нихилизам. Нео: комунисти, либерали, демократе, нацисти – убише нас хоп цуп идентитети - немају невоље са будућношћу нити са изградњом нових вриједности. Имаћемо вјечиту садашњост. Почело је јануару, завршиће напречац у децембру. Остале мјесеце је појела транзиција. Приватизовали стратешки партнери и домаћи кадрови правца „нео“.

Dr Josip Lukšić

„Država koja nema formiran i jasno artikulisan nacionalni identitet teško definiše svoje nacionalne interese“ – dr Igor Lukšić

Čudna nauka ta neoekonomija. To više nije u vezi sa privredom, proizvodnjom , dinamikom  rada, angažovanjem radne snage... Po temelju oprečna učenju i uvidu glasovitog dr. Marxa, njegovom epohalnom „Das Kapitalu“ i važećoj teoriji države i prava općenito. Mlađani dr.Lukšić ovdje dubi na glavi pa mu se svijet prikazuje naopačke. Neoliberalni ekonomisti se bave – evo neko doba -  psihopolitikom i religijom, a u vidu prioriteta konzumiranjem i programiranjem identiteta. Iznošenjem nacionalnog bogatstva na tendere obaška. Gramatikom i poezijom povrh svega.

Proizvodna djelatnost kao osebujan identitet u kojem preteže tvrdoća,  brzo demantuje i polomi sanjare, diletante i šarlatane. Početnike i političare.  Stoga  ovi potonji kao  i neoekonomisti, svoju volju za moć preusmjeravaju k duhovnosti: rađe cijepaju meku kladu. Otuda valja očekivati priliv i višak energije u vaspitno-kulturnom sektoru, starom dobrom agitpropu.  Sve su prilike da će obnovljena prošlost zablistati kao rijetki biser u svjetskoj baštini – zahvaljujući rodoljubnim učenjacima, podgrijanim Skojevcima i nadasve poučnim pripovijestima. Što bi rekao vođa Adolf : najprije pojednostaviti a zatim beskrajno ponavljati - i ima da bidne.

Nije tajna da se identitet proizvodi, održava i programira. Dapače, redovno je stanje da građani liče na svoju državu. Nešto tako prirodno i biološki uslovljeno kao što je narodnost i etnička pripadnost pa se podešava i mijenja uz pomoć štapa i šargarepe. Ne samo da se otac i sin različito „osjećaju“, nego isti građanin  tijekom političkog navigavanja identiteta, promptno mijenja DNK – o čemu je voljan podnijeti i medicinski nalaz. Podvostručava ličnost, briše, piše novo preko staroga – sam sebi na smetnji i prevaziđen, ljuti oponent i neprijatelj. U uslovima gdje politička moć postojano mijenja lik i diktat, građani su dužni u svom interesu prepoznati naputak i prilagoditi lični osjećaj potrebi i želji naručioca. Sporost i inercija mogu da škode: nemojte se predugo češkati po glavi.

Koliko je problem gorući, ne samo ličnom već i širem planu, ukazuju primjeri potrage za identitetom pojedinih građana koju sprovodi država lično. Anonimni počinioci, a sve su prilike i nevidljivi – osobe bez materijalnog ekvivalenta –  ubice, primaoci mita, učesnici tendera, veleposjednici, piromani...Tako smo konačno došli do identitetske odrednice da je našem građaninu najmudrije da bude gospodin Nitko. Blanko entitet: neka država upiše što treba – naš je samo potpis. Ličnost sa privremenim, prolaznim i lako zamjenljivim identitetom. Borac za demokratizaciju Avganistana – molim lijepo.

Definisanje identiteta je najbolje otpočeti od glave. Vrhovna i vlastonosna partija neka se prva javi za riječ : jasno obnaroduje svoje karakterne odlike počev od imena. Što znači „socijalistička i demokratska“ . Da li ona prva oznaka ima veze sa radnicima – klasom koja pod njihovom upravom upravo izumire. Da li ono „demokratska“ znači da se dosljedno uvažava volja građana; ili se po pitanju našeg identiteta „oslanjaju na iskustva regiona“. Neka regionalna demokratska partija ili samo crnogorska? Da li volja građana daje mahove k integraciji u NATO ili je to zadatak iz nekog drugog izvora suverenosti.

Ne bi bilo loše da se i koalicioni partner očituje glede svojega imena. Jesu li  oni neka radnička stranka - internacionala demokratskog izričaja ili će ipak svoje „crnogorstvo“ postaviti iznad svega (über alles). Jesu li crveni ili crni. Hoćemo li obnašati crvene marame ili crne košulje i „ući u Evropu“ tek kad sve naše bude njihovo. Čije ovce toga i planina - rekao bi naš stari identitet. Ipak, valja istaći uticaj koalicionog partnera na omladinu. Tu nedavno grupa muzikalnih momaka je glasno pjevala: „ hoću da budem Raško Konjević“. Tako se radi: završen posao,  takoreći bez opaljenog metka

Neka se partija pokaže kao u blistavoj majskoj zori i punoći svog identiteta. Jasnoća, mladost i poštenje: počev od imena  i osnovnog pojma pa do imovnog stanja prije u toku i nakon državotvorstva. Rukovodstvo, avangarda, prethodnica, top level, najbolji, topdžije  našeg sustava,  neka zablistaju u punom sjaju – da ih ugledamo kao svjetionik na našem putu prema vječnosti. 

Milo kao Kardelj naše sreće

                                            

„Niko nam neće podariti bolji život, nego ga moramo zavrijediti. Svako pojedinačno mora preuzeti svoj dio odgovornosti. “    poručio je Đukanović.

Nekad čuveni, doživotni  - za malo pa vječni – E.Kardelj  glavni teoretičar Titinog i našeg  puta u besklasno društva dao je pred kraj života oduška svojoj mudrosti i iskrenosti. Obnarodovao je, u svojoj najpotonjoj knjizi „ Pravci razvoja...“ da sreću čovjeku ne donosi Partija još manje Država i politički sistem: sreću čovjek teče sam. Vrsni ideolog i rukovodilac narodnih masa i radničke avangarde - Partije 'ej - nakon slavne epopeje, obzirno se izvlači  iz revolucije. Tresla se komuna ispao pojedinac. Go kao od majke ( ne partije) rođen. Tu je gadno ranio nas Crnogorce : 40 godina nakon ovog Kardeljevog priznanja, mnogi crnogorac još vida rane i oporavlja se pak i dalje ne zna kud bi bez Partije. Nazad ili naprijed. Predao joj čitavog sebe - da ne pominjemo žrtve koje smo spremno priložili liku Partije i Ideji. Revolucija, međutim,  kao da otiče od nas.

Zar tako druže Bevc: reci to barem onoj starici koju si u mladosti tjerao da se odrekne muža, brata, oca, zbog pravilne ideje i kompartijske linije.  Nijeste  ustuknuli ni pred osnovnom ćelijom društva. Kao ni sada uostalom: treba  ju rasturiti na proste činioce. Ni kamena na kamenu: dva brata, otac i sin -  dvije nacije, dva jezika. Pa kad ostaneš bez igđe ikoga - tader otkomanda: snalazi se sam. Preuzmi odgovornost,  partija ima preča posla – nove zadatke.  Tovariš Bevc, zbilja  je li to  neka šala ...

Ipak, kroz mukotrpno praznoslovlje velikog učitelja probijala je sirova i nemila svakodnevnica partijske države i pokisla društveno-ekonomska računica. Znao je matori ideolog da pred odlazak na počinak - koliko velikog toliko i bogato sponzorisanog najvećeg sina – valja rashladiti preobimno i nabujalo partijsko članstvo koje je jednako žuđelo za privilegijama i „nepodnošljivom lakoćom postojanja“. Društvo u kojem su gotovo svi punoljetni podanici partijske države ujedno i  članovi vladajuće partije postalo je preskupo za održavanje. Vakat je bio za resetovati stvari i vratiti na „početni položaj“. Nakon velikih i zanosnih parola, himni i bogatog sledovanja to ne bijaše trivijalan posao. Partijski kolektiv otežao veoma od jalove fraze – previše mangupa u našim redovima. Stoga su isti tj. mangupi – ne odveć  pametni i uviđavni -  ali tim više sudbinski vezani za tekovine revolucije i dalje gromko pojali: i poslije Tita Tito. Potonja tragedija je bila upravo u tome što su ti „manje uviđavni“ dobili nastavak - oni su bili Tito.  

                                        

                                          „ako po čitav dan sjedimo u kafićima...“

Nijesu Partiji za brigu miševi što preživljavaju od mrvica i na margini tranzicije: dijalektički gledano oni su korisni za statiku režima. Sa moralne tačke, koja je u procesu redefinicije - tražili su šta su dobili. Predugo su oklijevali. Istina  ulaznice za prve redove tranzicije su  kaparisane i otišle kao halva. Teret su nam odane radne i biračke mase. Pritisnuti beznađem i nemaštinom tj. uviđajući postojanost i pravilnost našeg kursa širimice pristaju k našem konceptu i načinu. Posvećeni duhovnim temeljima, nudimo dobitnu kombinaciju tvrdog kapitalizma i mekih suglasnika.  Neoliberalne ekonomije i liberalnog morala.

Gospoda pak, što sjede vasdan po kafićima temelj su i oslonac svih oblika vladavine i poredaka na prostoru rodne nam grude i šire. Najpotonji sustav, kao što svi znamo, konačan je i savršen - bezbjedan i vječan – te se polako pokazuje tehnološki višak domoljubnih struktura. Čemu se nijesmo mogli nadati.  Partijski su rod rođeni drugu i gospodinu (treba jednom riješiti pitanje identiteta) predsjedniku, patrioti od rođenja članovi od prvog dana. Hoće im se priopćiti, diskretno razumije se, da prisvoje neki posao ili se povuku sa vidoka (stejdža)  jere je prifalilo investitora. Nafte ni kapi. Sve da smo Sibir  faliće jednoga dana -  titra između redova nevesele poruke.

Nepoznato je koliko su primaoci poruke podložni prosvjećivanju i sposobni da prepoznaju sebe kao radnu snagu. Da su radu bili skloni zar bi  upriličili sebi dembelijski sklad i hlad: novci  u džepu merak u kafiću. Kaplje renta i kamata. Nadalje, da su kćeli žuljavo da rade ko bi tadijer dao odlučnu podršku Partiji u svim istorijskim poduhvatima i taktičkim zaokretima. Čemu spremnost da poletimo kao  glasački listići i posvjedočimo partijske staze i bogaze. Kasno je da se Partija pravi blesava i diže ruke od nas. Neka nas pritisne  ne znamo samo kome će biti tijesno. Nijesmo mi radnici.

Na koncu, kafići su kvintesencija svekolike čaršije. Javni servis, pozornica - osmatračnica obaška: otolen se vidi domet, kvalitet i kvantitet tranzicije. Spremni smo, naravski,  primiti izvinjenje pa i da se povučemo uz odgovarajuću otpremninu. Malo li je kafića u Evropi.

Da je vječna Crna gora

„ Iako na temeljna pitanja... različito gledaju, njih dvojica, ističe Vujanović, jednako gledaju na vrijednost suvereniteta Crne Gore i njenu vječnost.“ (Vijesti online 20.09.2011)

                                                   

Samo neka je koalicija složna. U pitanju su delikatne stvari, dalekosežne i temeljne. Metafizičke obaška. Nije prvi put da – muka šta li  - prićera političare, časne ateiste, da se upuštaju i neoprezno primiču k teološkim pojmovima i prvoj filosofiji. Obično ih to snalazi tijekom  petog do osmog mandata kada okomito raste percepcija o ličnoj političkoj misiji i srazmjerno  blijedi svijest o  privremenosti i konačnosti ljudskih pregnuća općenito. Nije lasno zaraditi besmrtnost ali... Zanago, uticaj novokomponovanih žiroračuna i morske hrane čini svoje, rekao bi neki neostvareni cinik. Tek, pun je ljetopis političkih poduzetnika, 'đe-'đe revolicionara, reformatora, AB poslenika, uvjerenih u svoju povijesnu ulogu koja nadilazi stoljeće i epohu koja ih je iznjedrila.

Bjesomučna politizacija života već nanosi i po rubnim područjima Evrope  djelatnike  - čak i više njih u viteškom nadmetanju - političke misli i akcije, čiji dometi neskriveno pretenduju na dimenziju vječnosti. Opkoračivši svoje stoljeće, osokoljeni vrtoglavim uspjehom svoga političkog podvižništva -  pogled smjelo upiru k beskraju. Sve manje i tanje od toga ispod je njihove plemenite nakane i posebnoga kova. Vječno je ono što je oduvijek postojalo i nenastalo, vanvremeno i svevremeno – pristajalo je samo glavnome u hijerarhiji – Bogu lično. Sada se, međutim, teče izglasavanjem na referendumu. U odgovarajućem procentu. Neka crknu dušmani : referendumski rezultati  dim u dim  komuniciraju sa beskonačnošću.

Nadalje, vječnost je u doba prije istorijske VIII sjednice, pripadala jedino Bogu i drugu Titu. Bogu tradicionalno i po pravu prvijenstva –Titu izglasavanjem na II Zasijedanju AVNOJ-a. Počelo se šuškati unutar vjernog članstva  i širiti glasine da je  nešto zaslabio te je pitanje vremena kad će  otplutati u vječna lovišta. Jedni su javljali da jeste, drugi da nas nije, ni da Bog napuštio. Ali On samo ćuti i gleda. Potonji političari ne ćute - taman posla -  već odlučno uzimaju stvar u svoje ruke. Prvo su, razumije se, preuzeli ključeve vječnosti: iz urođene skromnosti i pristojnosti sebe ne ističu u tom kontekstu  ali - tim više - djelima  svojim nesebično podaruju vječni život. Pamtićemo ih po pjesmama tj. djelima  njihovim.

Patriotizam, kojem smo trenutno posvećeni ne trpi empirijsku provjeru - nebeskog je izričaja. Preuzet, eksproprijacijom nebesa, sija očaravajuće – svoju prvu petinu -  stoljeća. By the way, nesporazum u političkoj javnosti izbija usled zbrke oko jedinice mjerenja vremena. Nekima  je previše dvadeset godina - dobro je što ne broje mjesece i dane -  jednopartizma u raznim modusima: od komunizma do turbokapitalizma. Ali, drugovi i drugarice, gospodo, to je samo djelić – zera od stoljeća. A tek vaseljene cijele... Naivni (i zavidni) mogu  da se čude kako najbolji vladaju tek dvadeset i nešto godina. To možda i jeste neko parče vremena u bijelom svijetu koji juri neznano kuda i mjeri vrijeme na konvencionalan način.  Ali Mi, kod nas to je samo tren u nesamjerljivoj  nijemoj vječnosti. Koalicioni prvaci, progovaraju u njeno ime -   ovlašćeni su zastupnici - PR  njeni, takoreći. Bez njih bi ista ostala bez glasa: što bi mogli znati o zvjezdanom nebu nad nama, milenijumima pred nama... putevima gospodnjim i koalicionim. Neka su zdravo.

I taman kad čo'jek pomisli da je propadanje naša jedina istina, pak je pravo čudo kako se i ovoliko održasmo - javi se  okrepljujuća priča o vječnosti kao našoj pravoj i tvrdoj otadžbini.  I mjeri: koalicija  se  osjeća ugodno u svojoj i  jagnjećoj koži – podanici, budući hronično nesigurni i neostvareni, opet se razvedre kad im se predoči plavi horizont beskonačnosti. I tako, vuci siti a ovce na broju. I ne samo na broju nego ih sve više biva.

Narcizam i lakomisleni nacizam kad se zaigraju – što im nije strano – bastašno prisvajaju  vječnost u kojoj se gube obične ljudske mjere. Prolaznost je skandal, koji jedna koalicija sebi ne smije da dozvoli.  Što se tiče saglasnosti oko suverenosti, legalista Vujanović i narcisoidni Krivokapić morali bi znati da je ista na krhkim i klimavim nogama. Umjesto na građanima, što je osnovni red  i utvrđeni uslov  za izglednu budućnost – ova njihova počiva na partijskim snoviđenjima i dogovorima. Politika balkanske naci palanke je politika bajkolike suverenosti, ustanovljene kroz san o ničim sputanoj bezobzirnoj strukturi odlučivanja koja svoju granicu vidi jedino u neprijatelju kojega valja – skršiti. A ti neprijatelji su nerijetko građani vlastite Države.

U prvoj polovini XIX vijeka pjesnik Vladika Rade pjeva: „volna volnu užasno popire...“. Kod našeg modernog himničara, međutim, plemenska svijest i optimizam ucijelo - nakon dva svjetska rata, miliona nevinih žrtava, gasnih komora i bratoubilačkog satiranja -  rijeka valovi veselo poskakuju, lako se poigravaju, pak će „uskačući u dva mora, glas nositi okeanu, da je vječna Crna Gora“. Nespretna je ipak i neprilična  himničareva glasonosna figura : u Crnoj Gori se „glas nosi“ kad neko – daleko od naše kuće - premine. Preseli u vječnost ... može i tako, samo da se koalicija složi.

Психологија ДПС


„ ако ви ... умијете написати колумну у којој се не спомиње мило... то је прерасло у опсесију... сигурно помисли "јој, како сам их о јаду забавио кад им из главе не излазим, мишеви мали, хихихи" (коментар – Вијести онлине)

Психополитика водеће партије, свјетионик је спремним сљедбеницима, који, што на емотивној што на интересној основи смјело и суверено пенетрирају у све поре живота проносећи неолибералну идеју. Поуздање у психологију, очито неизбјежно, покренуто је искреном жељом властодржаца да нађу уточиште и ослонац ван дјелокруга свога рада. Уједно открива колико је новопечена посједничка класа и сама у власти еротике без граница.

„Кока кола, марлборо, сузуки – то је живот то није реклама“ !

Ако неко мисли да је ово само пјесмица дилера из блокадних 90-тих, тадер је посве у неспоразуму са претпоставкама нашег одрживог развоја. Дакако није лако идеолозима „транзиције“ , напротив, једва балансирају између прерано минуле комунистичке аскезе, лажне уосталом – сјетимо се јагњетине - и потоњег разигравања потрошачке динамике & ролеxијаде. Још теже је, надаље, наћи најмањи заједнички садржалац између странке патриотске, демократско социјалистике и антирадничке, нехумане праксе екстремног капитализма тзв. неолиберализма. Бранити приде, привилегије као да су темељна права – без обзира на закржљало стање правне културе - помоћу једне науке која се ласно може окренути противу тебе. Јер, мало ли је кад један познавалац материје опомиње (није политичар) да је психологија батина са два краја.

Коначно, осебујне су прилике и психологија посткомунизма: живи се за потрошњу и од потрошње. Све се и свако улаже, рентира и продаје. Продају се фабрике које су нас храниле, продаје се и земља на којој су биле изграђене - да се нека будала не би сјетила да поново нешто гради. Уосталом како хоће, наше је да продамо. На индивидуалном плану улажеш ђедовину, стан, најбоље новац – оће пара на пару, радну снагу, тијело, изглед, глас, право гласа, ваучер. Кад све то исцрпиш или немаш шта више, препорука је да посматраш и препустиш се контемлацији, медитацији ... никако зависти, љубомори - опсједнутостима сваке врсте.

Стога је разумљиво да се паметнији и провртнији кадар – склон уживању наравски - без остатка предао и потрчао у ДПС, још док је било вријеме. Предности су сада свима очигледне : тамо се највише продаје, партипицира и не може да фали. Потоња памет ... е, али тада је требало бити визионар – не обични потрошач и гладнов. Ко се тада није снашао и прикључио, ред је да заувијек заћути. Требало је бити природно глуп и туп па се не досјетити да је заједничке тековине и ђедовине знатно више од појединачне. А 'ђе су још неисцрпни природни ресурси: рудници, шуме, кањони, ријечни токови, острва, увале ... које је ДПС превео на себе - по основу намакнутих гласова. Ћутите ћутте, сви ви неостварени, фрустрирани, опсједнути...

Привилегије је уобичајено бранити уз пригодан изговор: легитимитет, напредак – у једнини или неколицини, држава, опште благостање, равноправност... Томе, рекосмо ли већ, служи теоријска дисциплина звана идеолигија : једноставно, свој лични и засебни интерес шармантно образложиш и прикажеш као општи и круцијални. Похлепу, лакомост и појачану склоност к потрошњи и уживањима као патриотски занос. Отуда, маргиналци неопијени сладуњавим димом идеологије својом неопјеваном наивношћу прије свега, изазивају необуздани смијех. Али и љутњу са највишег мјеста.

Можда ће некад , ако не у оквиру ове - онда неке будуће опозиције – сазрети свијест, оштра и јасна противу разбаштињења и раскућивања широких радних слојева друштва – грађана – као пуноправних власника државе. А који своју спорадичност, изостављеност и изопштеност из баханалија на властитој имовини могу да доживе лично. Поготово кад буду сведени на пуку, јефтину и обесправљену радну снагу. До тада, кротко и скрушено, ћутке и „достојанствено“ гутати сафру, јер вреба нека од дијагноза из Уџбеника „Психологија на лак начин“ – омиљеног штива партијских идеолога и симпатизера. Све је боље него бити фрустриран неоствареношћу и опсједнут својом немаштином усред ДПС-врта у којем цвјета тисућу цвјетова. Фрустриранима се нуди широк фронт : сви у одбрану „државе“ - то јесте постојећих привилегија - новопечени новолиберали другачије ју не могу замислити. Држава је за њих непресушан извор перцепције и задовољства: чисто психичка ствар. Попели се на државу ка' дијете на трешњу. Да барем не ломе гране...

Разлику између Државе сувереног грађанина и комунисте - насилника и поданика - већ је примјерно објаснио Ј.В.Стаљин док још нашим Учитељем бијаше. Тај наук жив је и данас. Елем : “Ми комунисти смо људи посебнога кова“. Грађани су међутим равноправни и сва „посебност“ дестаљинизоване државе састоји се управо у томе. Али ето, нађе се мјеста и у оквиру обновљене демократије, да провири Висарионович, 'ђе једни – они посебног кова – немилице ударају етикете и дијагнозе свима осталима. Из обијести и по основу чисте перцепције. Има нас више – веле. Бољшевици... и имају више – неолиберали.

Ратимир Вујачић