На правој страни историје

Na pravoj strani istorije

Da, ako ste se tek sad probudili, Crna Gora je za razliku od svojih građana – nezavisna i suverena, srećna i napredna

Uvecaj!

"Krivokapić&co „ponekad“ su pristajali („morali su“) na ustupke" (Foto: Luka Zeković)

Ratimir Vujačić

Političari naši - vlastodršci osobito - imaju mnoge zajedničke osobine i vrline koje ih krase i uzdižu nad milionima običnih smrtnika i glasača. Premudri su, obaška lijepi i pošteni. Odvajkada se bastašno bore za velike istorijske ideje i ciljeve. Zaludu ih goniš i izlažeš nepravdama, oni bivaju samo čvršći, jer znaju da su na pravom putu, ponosni, jer brane i sprovode ono što im je „istorija ostavila u amanet“ (pismo predsjednika Ranka, članstvu SDP). Naše vrijeme i životi su skromno polje njihovog podvižništva, a mi - tek nedostojni posmatrači i svjedoci povijesnog napona i stvaralaštva ovih kolosa.

Taman smo malo odmorili od komunista i njihove posvećenosti, epohalnih zamaha i pobjeda, kad evo nam svježeg, bezgrešnog i vitog Krivokapića - žive nade naših novih istorijskih pregnuća. Ljevičar ili desničar – vrag će ga znati - ushićen, čelom dodiruje nebo, piše svojim sljedbenicima pismo-poslanicu: “Ostvarili smo najvažniji san u novijoj istoriji Crne Gore“.

Između mita i stvarnosti

Da, ako ste se tek sad probudili, Crna Gora je za razliku od svojih građana – nezavisna i suverena, srećna i napredna. Nastavak znaju i vrapci: samo da odnekud dojave novi i novi investitori, pa da i dalje svakim danom u svakom pogledu napredujemo. Naravno, nije ovdje riječ o običnim ljudskim sudbinama, deklasiranim radnicima bez posla, dostojanstva i nade, ili možda onima što nijesu mogli ni sanjati ovakve i ovolike blagodeti od svoje mudre posvećenosti „državi i državotvorstvu“. Mimo i iznad njih lahko nadlijeće apstraktna i uzvišena retorika našeg domoljupca. O'đe se - sve su prilike - sa vječnošću zbori. A „tu ljudsko zapire spoznanje“.

Propala je radnička klasa, uništena privredna struktura, bijeda i dugovi rastu, moral pada - ali: „ostali smo čvrsti, jer smo znali da smo na pravom putu“. Istorija je za ovog „socijaldemokratu“ blagorodna nužnost i neprestani naredak, uprkos utisku koji neki potkrepljuju svojom neveselom javom, da nam je komat grđe nego ranije – dok su nas drugi rukovodili. „Ponosni na ulogu, koju je istorija dodijelila našoj generaciji“ – sa zadovoljstvom će i slavodobitno pozdraviti svoj „državotvorni“ performans.

Slobodan Sadžakov - doktor nečesove etike (nauka o poštenju): „Sociolog Karl Manhajm pisao je o mentalnom padu ljudi (inače kalkulativno-racionalnih u sferi ekonomije) kad dođu na teren politike. Drugim rečima, niko ih ne može prevariti u ekonomskim transakcijama ni za kusur od nekoliko centi, ali ih ponekad može prevariti za ceo život. Dokaz za to je u našem dvorištu, u činjenici da se balkanski narodi već više od dve decenije bave idiotskim nacionalističkim 'projektima', upropašćavajući i svoje živote i živote ko zna koliko generacija posle njih“.

Ali cilj opravdava sredstvo

„Naoružani... mudrošću u ostvarivanju ovog svetog istorijskog cilja“, Krivokapić&co „ponekad“ su pristajali („morali su“) na ustupke. „Nekad su ovi kompromisi bili veoma teški, ali ... sudbina vam nerijetko dodijeli saputnike koje sami ne biste odabrali”. Tako vam je to kad ste samo slijepo oruđe u službi napretka. Istorija je izabrala njih, a ne oni istoriju, tako da je sva odgovornost na istoriji. Ili pak na onim nestašnim „saputnicima“ što im dodijeli sudbina.

Poznato je, međutim, i to baš iz istorije, da ako ne birate sredstva (i saputnike) u postizanju „svetog cilja“ - dogodi se da usput izgubite svrhu i sve ono što taj cilj čini vrijednim i društveno prihvatljivim - kamoli uzvišenim. Tada „sveti cilj“ postaje tek puko sredstvo zarad sticanja koristi, političke moći i manipulacije ljudskim osjećajima. Pretvarajuće sebe u mit koji obmanjivanjem i lažnim obećanjima izlazi u susret zaludnjim nadama, vjerovanjima, željama i strahovima ojađenih podanika.

Jedina su garancija

Krivokapić na kraju patetično poziva članstvo da bez oklijevanja i odlaganja „od ovog trenutka zajedno krenemo putem pobjede“ jer je ista “jedina garancija sigurne budućnosti naše djece”. Neumoran je naš usrećitelj – spreman je da kao i svi mitotvorci „zanavijek ostane“. Nije stoga čudo što ga mnogi prozivaju i mole da nas ne napušti sad kad im je najslađe. Obećava (ipak će ostati) da ćemo u doglednoj budućnosti postati „ponosni ljudi koji žive po mjeri i standardima svojih budućih sugrađana u zemljama EU i NATO-a“. Skromnost mu ne dozoljava da istakne hvale vrijedne rezultate: naši rukovodioci & comp. već krstare po Evropi i Americi, ruku pod ruku sa tamošnjim bogatunima, a mi podanici, godinama unazad, NATO smo saborci za slobodu i demokratski preobražaj Avganistana.

Индепендент сатира

Independent satira

Dični independentisti odvažno i uporno kruže kao mačak oko vrele kaše kad je u pitanju bit i srž Države. Sada su u posvećeni “manjinama“ i ko zna čemu još, samo da izbjegnu susret sa onim što je suština države – a to je prije svega : pravni poredak, zatim pravni poredak i na kraju opet i ponovo, pravni poredak

Uvecaj!

Amfilohije (Foto: Arhiva "Vijesti")

Ratimir Vujačić

Odgovor na tekst “Mućke”, autora Mira Perovića, Vijesti, 15.11.2013.

Stišan ali nenačet u svojoj Skojevskoj dogmi g. Miro Perović pokušao se distancirati od mučnog utiska koje ostavljajaju “napredni” njegovi stavovi i prijedlog o rješenju i “obezbjeđivanju moralne i duhovne čistote vjerskih poglavara”. Nastavljajući da nepokolebljivo dijeli lekcije o Europi i hrišćanstvu, svima, pa i samom Mitropolitu. Zaista, dovoljno je samo čvrsto vjerovati u svoje ideje, kako sam i nagovijestio u kolumni o našim vazdakadašnjim dobrotvorima. Sa visine svoga independentizma lahko isključuje i posprema ‘đe je kome mjesto. Kao superioran psiholog uviđa da sam beznadežno emotivan i iracionalan ali na pogrešan, nepodoban način. Moj principijelan, zdravorazumski stav protiv nasilja (kastriranje bez sudske presude) i orgijanja ideološke - u najnovijem slučaju, independentističke - svijesti podvrgnut je, a kako drukčije, psihološkoj analizi. Naime u psihologiji – kraljici palanačkog duha – logika nije pripuštena i nema pravo glasa.

Trezveno, objekivno i bez emocija M. Perović veli: “isprovociran ekstremnim porukama mitropolita Amfilohija, pa je takav karakter poprimila i moja satira... Reagovao sam kao građanin na fašističke poruke i poziv na linč...”. Em je isprovociran, em sklon umjetnosti - satiričar dabogme – njegovim riječima “Kastracijom bi se obezbijedio sami vrh moralne i duhovne čistote vjerskih poglavara” - nema se što prigovoriti. Ne ćuti se krivim. Čista psihologija.

U svom reagovanju pažljivo i redom otklanja “detalje” koji se nijesu ni odnosili na njega. Mlad pa ne zna da je takvih boraca za opšte dobro u CG vazda bilo za izvoz – nije on prvi - o njima je bila riječ. Uostalom, nema bitne razlike između DPS-koncepta i independentista u rezervi, koji se sada preporučuju kao crnogorsko proljeće i garant državnosti. Otuda, svako malo napadi (ni manje ni više nego) na fašizam MPC i Mitropolita, kao differentia specifica, svojevrsna independentistička legitimacija, vlastonosna lozinka i dobitna kombinacija. M. Perović je uzet tek kao primjer naduvene independentističke obijesti, budući da se u nimalo sporoj utrci nego oštroj konkurenciji, izborio za prvo mjesto: prijedlogom da se kastriraju vjerski prvaci ne bi li konačno postali “moralno i duhovno čisti”.

Elem, M. Perović jasno vidi fašizam pak se hrabro bori protiv istog – duboko uvjeren da je na pravom putu. Hladno i bez emocija: kastraciju bi obavili stručni i za to osposobljeni profesionalci. Ni slično fašističkim, ekstremnim, porukama i procedurama nazadnjaka sa druge strane barikade. Oni samo hlape i govore u metaforama – independentisti su konkretni. To ih preporučuje da im povjerimo jedan novi januar.

Dični independentisti odvažno i uporno kruže kao mačak oko vrele kaše kad je u pitanju bit i srž Države. Sada su u posvećeni “manjinama“ i ko zna čemu još, samo da izbjegnu susret sa onim što je suština države – a to je prije svega : pravni poredak, zatim pravni poredak i na kraju opet i ponovo, pravni poredak! To je mnogo teža, poštenija i preča borba od inferiorne independentističke - uslovljene palanačkim sentimentima i identitetom - koju rado upražnjavaju narcisoidni pretedenti na Vlast i patriotizam. Dok se “independentisti” konačno dosjete (ako je njima uopšte do toga) o čemu se zapravo radi - društveni tokovi će otići podaleko i nepovrat a mi postati jedna dobro usidrena kolonija. Sreća što je većina independentista lično solidno situirana. Pak će u svemu biti od pomoći novim gospodarima.

ПРОСЛАВА

Proslava

Postkomunistima je strana ekonomija i egzaktne discipline – pretvrda materija za njihov senzibilitet. I ne daje dovoljno širine za patriotski zamah u prostoru i vremenu

Uvecaj!

"Naši DPS-ovci su prevashodno stručnjaci za Istoriju - istorijsku nauku razumije se" (Foto: Ivan Petrušić)

Ratimir Vujačić

„Njegoš bi bio ponosan na današnju Crnu Goru“ (Predsjednik i premijer CG)

Otkad su nam se komunisti okrenuli ka zapadu, provedrilo je iznad Crne Gore. I u njoj samoj, razumije se. Pak je sve vidljivo i transparentno. Kao u noći punog mjeseca.

Mada ni prije nije bilo loše. Upravljalo se narodnim bogatstvom na opštu blagodat, umorili se od samopregornog rada i prepuštili mučnu rabotu strateškim partnerima. (Ako ćemo pravo, dosta je i sunce izlazilo na istoku). Naša kompartija nije dozvolila onadar Rusima da nam sole pamet u pogledu socijalističke izgradnje. Ali ovi zapadnjaci su nešto sasvim drugo: svačiju sviđaju – svoju slušaju i puni para, brate. Dogovorni obaška. Ispoštovali su nas (nekolicinu) i naše institucije. Iznose gotovinu ali plaćaju porez. Iako im je rečeno da ne moraju baš svaki put jer su godine kod nas česte. Badava, navikli na red i rad – kapitalisti od rođenja.

Naši DPS-ovci su prevashodno stručnjaci za Istoriju - istorijsku nauku razumije se. Prosto im leži, rođeni historici. Koliko su po pitanju budućnosti i filosofije razvoja krotki, povodljivi i pristupačni centrima moći, toliko su odvažni, prodorni, zamašiti i neumoljivi u građenju prošlosti. Oni, koji su zaslužili svojevremeno, kao komunisti, priznanje da su najposlušnije republičko rukovodstvo, kadri su u prošlosti postići, stići i uteći kud im drago. Na strašnom mjestu postojati. Majstori proze, u prošlosti nalaze idealni medijum i ne mogu ju zamisliti drugačijom nego po liku svojemu i mjeri svog talenta.

Po sadašnjosti se prošlost poznaje

Prošlost je i najava današnjih pobjeda. Ako je slavni vladika bio pobožan, brižan, požrtvovan i skroman, onda je svakako sanjao da mu vrli nasljednik dostojan vijenac saplete kao AB revolucionar, ateista, komunista, potom kapitalista i opet ateista. Plemenik i potomak, pobjedničkog duha, istovremeno uvećava lično bogatstvo i narodni dug. Okretan momak – kad se obrne državnim poslovima biće obratno. Onaj Vladika, sirak tužni bez igđe ikoga, protivio se velikoj Otomanskoj imperiji, ovaj se sam nudi u najam sadašnjim kabadahijama. Onaj je cijenio bratsku, ovaj bi da se zavazda od braće ratosilja. Rade Tomov je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena - nasljednik je jedva sastavio diplomu, sa mršavim uspjehom.

Ali sve to ne smeta – dapače - da ovaj posljednji vrši istorijski presjek, mudruje i govori umjesto obojice. Prošlost ponosno ćuti, sadašnjost penetrira, prsi se i nadima. Šta li će ova sadašnjost prećutati kad postane prošlost. Da, ali nemojmo se zavaravati, ova sadašnjost nikad neće postati prošlost. Samo površan i lakomislen praznoglavac ne shvata ozbiljno socijal-socijalistički nauk o vječnosti. Samo budućnost koja će znati da ćuti, biće potonja odmjena našoj velikoj današnjici. (Odmjena dakako - o promjeni nek’ sanjaju sužnji). Uostalom i prošlost: tu je tek da posvjedoči - kao svjedok saradnik - potvrdi, uveliča i uljepša sadašnjost.

Budućnost koje nema

Postkomunistima je strana ekonomija i egzaktne discipline – pretvrda materija za njihov senzibilitet. I ne daje dovoljno širine za patriotski zamah u prostoru i vremenu. Pošteni učitelji današnjih socijal-socijalista su o prošlosti mislili sve najgore. Ona, prošlost, bila je po njima toliko grdna i neupotrebljiva da je bilo nužno porušiti ju do temelja, pak početi sve ispočetka. Ex nihilo - upravo kao Bog. Onaj isti za kojeg su pod punom odgovornošću i ratnom spremom tvrdili da ga nema. Ako ga je nešto i bilo promptno su ga razvlastili i preuzeli Njegovu supstanciju.

Đaci njihovi, komat su praktičnijeg karaktera. Skloniji implementaciji nego revoluciji. Učitelji podavrli da grade novo, humanije, naprednije društvo i na tome zadatku obrzo sagorjeli i priješli na rezervni položaj. Letjeli visoko – pali nisko: mogli su još za života da posmatraju kako im se vedro nebo smije grohotom. Đaci jok: nijesu takvog kova da prošlost shvataju preozbiljno ili da se upuštaju u vrijednosne sudove. Oni ju gledaju očima stečajnog upravnika. Jeste mrtva – takoreći kamen na kamenu - ali se može prodati u djelovima i kao plac.

Zainteresovati investitore, o pokojniku, razumije se, sve najljepše, zadužiti Akademike za dirljive i ljupke sastave, osuditi koga treba - uparaditi takođe... po želji kupca. Ukratko razlika između komunista prvoboraca i potomaka njihovih je grdno velika. Komunisti idealisti su bili drama, socijal-socijalisti farsa. Crnogorski romantičari revolucije imaju sa čim izaći pred Njegoša i veliki Vladika bi imao razumijevanja za zanesenu momčad koju je i sam zavodio i nadahnjivao stihovima - poput onog: „Neka bude što biti ne može“. Mladi postkomunisti, AB revolucionari, neoliberali i samozvane patriote o Njegošu bi trebalo odlučno i iskreno da zaćute. Nije On njihovo društvo. Ali ne mogu, moraju nepresrtano da se šepure i govore – da nadglasaju, zagluše i oduzmu riječ drugima. Prijeko su im potrebni naivni slušaoci i svjedoci. Svjedoci saradnici. Jedini način da i sami povjeruju u svoju priču.

Највиша светиња

Упитан обзирно - у двоструко погодбеном начину - „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“, идеолог и вођа највеће странке није на мах и једнозначно одговорио. Одговор у правцу питања био би одраз поводљивости и подређености, доживљаја инфериорности, који је међутим далек упитаноме.


Изрећи без околишања: могла би борба али неће - од нас то не можете очекивати – мада је начелно могуће, нијесмо се за то борили... „Нека буде што бити не може“ опет није, и не може да буде, хоризонт политичара - реалисте од формата. Ближе изворном хабитусу оствареног политичара је лесковачка философија егзистенције: „Може да буде али не мора да значи“. Уосталом, погодбене реченице исказују услов - догађају који се не очекује. Догађај не бива сам од себе.


На питање „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“ – елем, да ли би и могла бити задатак - Партије у замаху к Европи, идеолог и вођа васцијелог чланства одговара: „ДПС је, прије свега, партија која је овом народу вратила државу и достојанство“.


Е, а то кошта драги суграђани: о патриотску државу, за разлику од правне, свак хоће да се очеше и окачи. И обновитељи и трабанти ништа мање. Сви се наврзу и черупају, ко из интереса - ко на емотивној бази. И сам Народ је на листи чекања. Трпи – зна и памти како је било без Државе. Тек достојанство: све смо имали а ништа имали нијесмо! Обновљен је понос - мислена именица којој се не пита за цијену.


Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.


Површном гласачу, изгледа да предсједник спонтано избјегава одговор. Уобичајено је да патриота и борац за народну – приде националну - ствар, приноси и подноси жртву . Али не мора вазда да значи. Може се жртвовати и приоритет. Од патриоте можеш штошта очекивати али не и да занијече властиту слободу, позицију... патриотизам и транзицију. Не, то би било – али неће наравски - „политички инфантилно“, будаласто и већ виђено. Питање, наметљивошћу својом, одражава погрешну перцепцију - обашка увредљиво. Темељи се притом, на једном неприхватљивом очекивању. А од тога се ваља бранити као од Опозиције. Мада једном давно - у јеку кампање за иступање из конфедерације - на сред' Цетиња, нуђаше себе за жртву : „приговарају да чиним ово због себе, а ја велим, ето вам власт - нека вам је проста - само ми изгласајте суверену“. Изгласасмо је!


 „Слобода сваког појединца...“, зацијело је реминисценција на старог доброг Marxa: блага успомена млађаног комунисте на дјело великог хуманисте - натукница о Друштву у којем је слобода појединца услов слободе свих. Слободу појединца дефинише и спроводи Држава. Партија заступа одређену групу – Држава све грађане. Стога је насушно потребна и на добром гласу. Али на Балкану...


“То је чин и гест појединца…“ (директор полиције)


Актуелни су, међутим, изоловани појединци, како их „треба и посматрати“ – стиже нам у помоћ наш Вељовић - човјек садашњице, не позивајући се на Marxa: у случају организованих група и банди,  ради се о „изолованим појединцима“, те на њих тако не треба ни гледати - у изравном, поготово не у преносном смислу. Уткани у савремену нам обновљену, дају печат и махове одрживом развоју односно застоју. Наиме, глагол заостајати је специјалан случај напредовања - мировање је облик кретања – модус вивенди и суштина одрживог развоја. Елем, суверенистичке групе су од фундаменталног, слободно је рећи ширег друштвеног значаја и немају ништа заједничко са невољним и доконим сужњима са маргине, који пале и подмећу за бадава или биједну дневницу.


Разлика не може бити већа: најамник - гордо ли звучи - и послодавац могу бити род, браћа и земљаци, неолиберали - гора зелена, овце и остало. Али организована група и изоловани појединац су небо и земља, што је уосталом Директор дао зорно предочити - у духу формалне логике и не призивајући друге ауторитете. Занаго, корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције. Грађани нека се по том питању не јављају и не сјекирају. Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.


Напосљетку, народни говор прави разлику између свих и свакога. Држава особито и у највећој мјери. „Сви“, то је тоталитет – збир - пред законом једнаких појединаца, чиста апстракција и квантитативна одредница: сви грађани Државе. Појам „свако“ је из квалитативне сфере - одсликава карактер, разноликост појединаца и понашања - рефлектује шароликост и скалу моралних одлика и склоности: од сасвим ниских, по здравље друштва погубних - до узвишених. Народ каже „свако“, али брижно и невесело.


Свакако да „свако“ не може бити „највиша светиња“ са аспекта Државе – макар и обновљене. Напротив – Држава је ту да кроти, доводи у поредак и креше шкодљиве вишкове. Државној сили подлијежу сви. А то значи и свако. Па и оне „највише светиње“ међу нама гријешнима. Пак оста наравоученије: ко се државе лаћа од Државе и страда.

Вјекослав

Vjekoslav

Naš Vjekoslav pojačava svoju uvjerljivost kad kaže: „vidite i sami da nijesam potresen“. Mogao je reći : „znate i sami...“. Znamo: taj odavno ne zavisi ni od rada ni rezulatata rada već od armije poslušnih i ucijenjenih parazita.

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: Shutterstock)

Ratimir Vujačić

“Mnogo me ne potresaju afere”, (Milo Đ. – premijer)

Nije tajna da je u nekim vilajetima Vlast nesmjenjiva. Vjekuje kako i dolikuje. Može da se šuška, ogovara ispod glasa, pričaju vicevi i dosjetke tek da ne bi bilo namrtvo dosadno. Okamenjena Vlast stoga i sama poklanja i odašilje povremeno šaljive anegdote tek da okrijepi letargične podanike. Priča se po posijelima koješta, čak i protiv vlasti – demokratije na pretek. Vlast vazda i blagovremeno prati šta narod razgovara i ćakula. Tek da ni njoj nije dosadno.

Čuvena je polemička poštapalica vlastodržaca iz vremena prije neoliberalizma, suverenizma i postkomunizma: „ima pojedinaca kojima ova današnjica smeta i nije po volji...“ – budne i brojne svjesne snage žestoko uzvrate i raspale po neprijateljima svih boja. “Današnjica” je bila pojam pred kojim se stajalo u stavu mirno i neupitno. Britva i drugovi – čuvari tekovina i pjevači hitova i refrena revolucije.

Neočekivano, u žestokoj borbi i izmjeni vatre, protiv svakojakih bandi naše lučonoše i predvodnica, vremenom i sami promijeniše boju. I to ne jednu. Ironija sudbine ili spasonosno političko lukavstvo: ako je već došla ta pogibija da je neprijatelj sve više u pravu i primiče se vlasti, tader je bolje da se preinačimo - da uludo ne bandoglavimo. I kad nema druge, preturimo u neprijateljske boje. Dajući im nama svojstven sjaj, komat smo žešći, srčaniji i posvećeniji borci za implementaciju evropske i svake ideje od onih mrcina koji ih zastupaju u svojstvu nenarodnog elementa. Ti izdajnici bi ju samo obalavili u pustoj želji da osvoje vlast - pored nas živih. Ka’ da je vlast zrela kruška da ju svak’ ubere.

Istina voli da se skriva

Nije do DPS-a, što sa istinom u CG nije običaj ka’ kad neko umre: da se šalje glas, da svi koji treba doznaju. Istina se sada nalazi i institucijama obnovljene države. Tamo ju čuvaju stari, provjereni partijski kadrovi. Opet, nije do poštenog nam rukovodstva što je istina manje pouzdana od smrti. Iz viših duhovnih disciplina poznato je da neke bitne stvari i procesi ne daju glasa od sebe. Stoga je demokratija kao i istina vazda na ispitu i neprilici. Pa su mnogi umorni i odustali.

A onda odnekud, iznebuha, nepostojeća frula sama počne da pjeva: „ U cara Trojana kozje uši“. Naš Vjekoslav, međutim, ne vjeruje u bajke. Vječnosti je obećan kako mu i ime zbori. Nikakve afere ga ne dotiču: njegovo bogatstvo nije od ovoga svijeta.

Komunizam eto, ka’ i neko čeljade, umrije kad nam je bilo najljepše s njim, bez da je davao ikakve znake bolesti. Glasali smo i posmrtno za njega. Nije pomoglo. (“Mrtvu glavu ne diže iz groba…” – Vladika Rade). Ipak, valja ponoviti, glasanjem nijesmo spasili komunizam ali jesmo komuniste. I dali im šansu da se presaberu i budu što mu drago: nacisti, neoliberali, folkloristi, tribalisti, globalisti... Da tako ne učinjesmo, preuzeše vlast poražene snage, truli buržoaski elementi potpomognuti stranim kapitalom. Pogledajte samo nekadašnje Titove komuniste i nosioce štafete kako se kontinentalno i planetarno integrišu: milina, mogao bi im pozavidjeti svaki mrski desničar i rigidni antikomunista. Kakav tempo, intonacija, elitizam, atlantski sevdah, harizma… besprekorno Armani i profi držanje. Nova uloga im ništa manje ne pristaje od pređašnje. Dok su razvijali Socijalizam kao svjetski proces.

Dobar tempo

Afere su, biva, nešto novo. Nijesu to više kafanski razgovori sotto voce, ili glasniji kad se popije koja čašica. Afere u pokušaju bi „trebale da osujete dobar tempo crnogorskog integracionog razvoja” (Milo Đ. - premijer). Elem, neprijatelj mijenja dlaku, ali ćud nikako. Kao što su ranije bacali klipove pod točkove socijalističke izgradnje - Vjeko ih se živo sjeća - evo ih opet, prerušeni u nezavisne medije i parlamentarnu opoziciju. Plekaju se, kače o vrat… opstruiraju, iritiraju. Pa dokle više, patriotski se zapitati.

Nego, ako je vjerovati nepotresenom premijeru, mi se razvijamo dobrim tempom. Ako ste drugačijeg dojma idite očnom ljekaru ili Gradonačelniku Podgorice. Mada, sve su prilike, nema Vam spasa. By the way, da nijesmo primjerni Europljani - u izvanrednom tempu i intonaciji - tijesno bi bilo ovim jadovima i okorjelim državnim neprijateljima koji nas opanjkavaju. Takozvanoj opoziciji. Zakukala bi nečija majka da nijesmo lideri u regionu.

Ipak u svemu ima zrno istine. Naš Vjekoslav pojačava svoju uvjerljivost kad kaže: „vidite i sami da nijesam potresen“. Mogao je reći : „znate i sami...“. Znamo: taj odavno ne zavisi ni od rada ni rezulatata rada već od armije poslušnih i ucijenjenih parazita. Glođu – koji sitnijim - koji ajkulinim zubima. Jedemo već korijene, kao što je vizionarski previdio nekadašnji predsjednik Branko Kostić.

Доушници

Doušnici

Žbiri su kamen temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: wired.co.uk)

Ratimir Vujačić

“Da li treba objaviti imena doušnika i agenata komunističke vlasti?” (Vijesti 24. avgust)

Pitanje je obzirno i sa dužnom pažnjom upućeno je crnogorskoj javnosti. Osjetljiva tema, kao što i priliči, svestrano je i oprezno postavljena i ispitana. Sagledana i odmjerena iz nekoliko uglova, osnažujući – komleksnost svoju - i mišljenjem jednog istaknutog istoričara i patriote. (Nije N. Kilibarda). Predstavnik nauke je, naravno, pozdravio širinu i delikatnost fenomena doušništva i pridodao mu, dabogme, osoben spoznajno teorijski interes. Zanago, nije suvišno napomenuti da špijanje, mada popularno - kao vlastonosna metoda i inače - nije jedini način obogaćivanja, sticanja i produbljivanja znanja i društvene svijesti. Potrebu da se nešto šire dozna i spozna ne može ispuniti sama OZNA. Čemu uostalom tolike Akademije?! Koje se osim etničkih, bave i univerzalnim istinama.

Naravno, ono što je od značaja za nauku može biti nevažno ili čak štetno za vladajuću politiku i business. Važno je napomenuti da je obratan slučaj nemoguć. Nije zabilježen, izglasan, ergo - nije ga bilo. Naučnici, pak, znaju svoj dug: vazda orni i inspirisani da ovjere i pozdrave političke programe i pravce razvoja.

Minervina sova i žbiri

Istorijska nauka, kao Minervina sova, uzlijeće u sumrak i dokazuje da je sve u nedavnoj prošlosti bilo ka’ najbolje. Ako se nekima čini očiglednim da je štogod pošlo naopačke, malo li je i kratko, istorije ? Pak se - naučnom metodom, suvereno - uzrok sadašnjih nevolja izmjesti na bezbjednu daljinu i naznači u duboku prošlost. Sa kojom današnje rukovodstvo nema blage veze, već zbog vremenosti i mladosti svoje. Uostalom samo površni umovi ne uviđaju zašto je istoričarima većma bliskija i slađa 1918. od 1948. godine. Špijuni iz ćetr’es’osme, borci su za ideju - u plemenitoj zabludi i korisni idioti. Umalo da spase državu. Spremni da pregore i satru komšiju, plemenika, rođaka, bračnog i ratnog druga za (Titovu) političku direktivu, Partiju, nesigurnu sadašnjost i maglovitu budućnost. Proročke su, ipak, Titove riječi: Partija koja je ima ovakve kadrove ne mora da brine za svoju dugovječnost.

Ukratko, tadašnji i docniji žbiri, kamen su temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno. Događanje naroda, AB revolucija, rušenje fabrika, srpski populizam VIII sjednice, Crnogorska „državotvorna“ preinaka i revizija njena - nove smjernice k obaranju na manje bratstvo... svak’ (vilajet, nahija, zaseok, populacija), naposljetku, ima pravo i obavezu na zasebnu Ideju, etnički identitet i svoje „srpstvo“. Uključujući i najpotonju LGBT populaciju, ponosnu i najponosniju od svih. Slavna VIII sjednica iscrpila je time sve svoje istorijske mogućnosti.

Sve dvorske spletke i za šire mase neočekivani i čudni obrti odrađeni su blagodareći korumpiranoj i spremnoj poslušničkoj podršci, u duhu uhodane partijske rutine. Kao po špagu. Niko, pa ni etnoakademici, još ne zna koliko je sve to koštalo i koliko će tek da košta poreske obveznike i njihove potomke. Sva ta masivna špijunska inžinjerija, pritisla na sve tanji i jadniji radni dio crnogorskog društva.

Nemoguća lustracija

Mnogi Crnogorac – civil - bio je svjedok kad su „doušnici i agenti komunističke vlasti“ burnih devedesetih i još burnijih dvijetisućitih bez krzmanja skupa sa svojim poslodavcima priješli k novim projektima i gospodarima. Naučeni da slušaju a to svaka vlast zna da cijeni i nagradi, bili su u prvim redovima borbe za očuvanje žive sile vlastonosne strukture. Komunisti, nacionalisti, socijalisti – federalisti, independisti, tribalisti i globalisti. I vazda patriote, poštenjačine i rodoljubi – domoljubi, rekao bi pomenuti Akademik.

Jasno je dakle da „dušnika komunističke vlasti“ već decenijama nema. Tranzicija je učinila svoje. Obnovljeni, svi na broju, odavno su sasma drugi identiteti. Ođeveni u evroatlantsko ruho: na staru lozinku se ne odazivaju. Menadžeri integracija, krupnog i srednjeg kapitala. Vlasnici nekretnina, Business class. Vjerni sebi – karakter je čovjeku sudbina - trezveni, nipošto fanatici ideje, imaju kartu za sve pravce, pretplaćeni na prvu klasu. Svakoj revoluciji naredni. Zahvaljujući njima postojeća vlast može da ponudi sve vrste usluga novim strateškim partnerima.

Кад свеци марширају

Kad sveci marširaju

Državotvorci su pri tome da prikrajče posa’ i naprave državu po svojoj mjeri - raskinu stege rigidnih ekonomskih zakona, krutih pravnih normi i okova fizičke stvarnosti općenito - za sebe i svoje potomstvo

Uvecaj!

"Neophodno je da sam Britva evoluira i “shvati” ili dobije radni nalog sa odgovarajuće adrese" (Foto: Savo Prelević)

Ratimir Vujačić

„Sveti Liberalni savez je obnovljen! “(Slavko Perović)

Političari u MNE zahvataju i konzumiraju stvarnost u njenom totalitetu. Na poprištu su sviju bitaka: od rješavanja pitanja gole egzistencije – mnogima je to prvi i jedini posao – zatočnika i miljenika njenih, do uzdizanja istih k nebesima i blaženstvu beskrajne vaseljene. Otuda letove državnih odličnika i činovnika, vladinim avionom, na sportske i ine ugođaje, valja percipirati kao podvižavanje, pripremu na putu k nebesima i neomeđenom horizontu vječnosti. Privikavanje na etar i plavetnu boju, odsutstvo gravitacije i prozračnost.

Odvažno implementirajući temeljne i korjenite obrte na polju ekonomije, ličnog imovinskog statusa, hitri i smjeli, ne zanemarivši obnovu duhovne sfere – dapače - bez da trepnu uskaču u svekoliko nasljeđe, urbanizam, lingvistiku, religiozne ustanove...kadri pritom prijeći trnovit put od proletera do rentijera; prečicom od komuniste ateiste do kapitaliste i crkvenog reformatora. Trenutno smo u nemogućnosti da budemo djelatni i zagnjureni u banalnost i sitnice svakodnevnog života glasača tj. građana.

Državotvorci su pri tome da prikrajče posa’ i naprave državu po svojoj mjeri - raskinu stege rigidnih ekonomskih zakona, krutih pravnih normi i okova fizičke stvarnosti općenito - za sebe i svoje potomstvo. Oslobođeni svekolike teže i obaveza koje nameću predanje i materijalni svijet. Sve je to luk, voda i danguba za ljude posebnoga kova - Armani oklopnike – revolucionare opšte prakse. Da nije neki filosof već ranije ugrabio, zanago bi naš nezavisni politički genij, prekaljeni revolucionar, uzdahnuo: “jer tebe ljubim o vječnosti”

Pitanje duše i država

U MNE se, metafizikom, duhovnim činiocima, pitanjem duše i podešavanjem iste, pomno bavi partija i njeni državni organi. Partija nipošto ne dozvoljava da se osjetljivo pitanje sprovođenja ideologije na planu duha i identiteta prepusti ustanovama koje, stručno potkovane, ne preferiraju političku budnost i odanost svijetloj sadašnjosti.

Stoga opoziciji, koja nema pristup državnoj moći, ne preostaje ništa drugo nego da se posveti segmentu fizike koji se zove akustika. Elem, da galami. Tako ispoljava svoju nemoć i oduzetost po pitanju bitnih stvari. Koalicione glavne odrednice (neoliberalizam, NATO) su nužne i nedokazive, ne trpe raspravu i nemaju alternative. Ko je bio dovoljno lud da dovodi u pitanje društvenu svojinu i nesvrstanost u vrijeme dok Britva bijaše komunista, bio je zbrisan kao političko i moralno ništa ili prepušten radnicima u bijelim mantilima. Neophodno je da sam Britva evoluira i “shvati” ili dobije radni nalog sa odgovarajuće adrese. Pak oran otpočne novu revoluciju sve podižući obrve i sladeći se novim parolama. Opozicija je tu čisti višak i badava jede narodne pare.

Samo je koalicija sveta

Opoziciji dakle preostaje da diže dreku. I da se tijem načinom prsi i nadmeće u poštenju sa depeesovcima upravo tamo ’đe su najjači. I nenadmašni jer igraju utakmicu na domaćem terenu – poštenje je njihova izvorna disciplina. Iskustvo i sudije su na njihovoj strani. Za ostale nema mjesta. Nema ni Suda u MNE koji može odgovoriti, bilo što dokazati i preinačiti, po pitanju poštenja ove družine. Diktatura - rekli bi teoretičari, dušmani i gubitnicu raznih boja.

Šuškalo se o tutkanju i zapošljavanju pospanih i potkupljivih glasača. Ne, mi to ne radimo jer nam je poštenje najpreče. Tek, oni što su tutkali i ututkavani postadoše jedna koliko gotovanska toliko i uspješna životna priča - kamen temeljac obnovljene neoliberalne MNE. Na zgražavanje Liberala koji su to zanago drugačije zamišljali. Ali, avaj, dok su Liberali grmjeli podrška njihovoj zamisli bijaše skromna. Mada su govorili neke sasvim razumljive i prirodne stvari koje i ovca vidi ležeći. Ukoliko se to ne kosi sa njenim interesima, naravski.

Bez novih svetaca ako može

Tek, svetaca imamo u dovoljnim količinama. I pojedinaca slobodnih i bogatih. Ali ko je mogao pretpostaviti da će to postati samo zato što im je poštenje na prvom mjestu i bez alternative. Osim poštenja nemaju drugog zanata niti znaju što drugo da rade. Otuda im je tako prijeko, preče i najpreče.

Ipak, zajedničko je Liberalima i komunistima – Socijalistima, produkcija Armani svetaca. Same građane smatraju suverenim i nezavisnim ne samo u pravnom smislu i od Srbije nego i neodvisnima od vitalnih , ekonomskih i civilizacijskih potreba. Kao da su i građani sveti, poput svojih političkih poglavica. Crnogorac jeste ponosni homo politikus, ali i živo biće sa humanim potrebama. E, taj je u obnovljenom ekonomskom neo poretku upućen i sveden da živi od širenja suncobrana, pranja tajkunskih jahti... Taxi vozači – obaška. Snaga države.