Самоубојство као патриотски чин

• Objavljeno: 05.08.2012 u 10:33
• 1188 prikaza
• 4 komentara

• Smanji slova
• Normalna slova slova
• Povećaj slova

NIŠTA NIJE SLUČAJNO

Samoubojstvo kao patriotski čin

Treba pozdraviti kulturno samoubistvo u vidu mehkih suglasnika, koje nam Partija svesrdno preporučuje i pride stavlja na raspolaganje sredstva državne prinude da stvar bolje progura

Uvecaj!

Čovjek može biti svakojak, ali komunisti su „ljudi posebnoga kova“: Staljin (Foto: foreignpolicy)

Ratimir Vujačić

“Uvođenje novih slova pismenim, obrazovanim ljudima je sada na neki način jedno kulturno samoubojstvo. Toliko je to štetan čin za same Crnogorce”. (Snježana Kordić, Vijesti 24. 07.)

Kako doći sebi glave bez ičije pomoći pitanje je od najvišeg nacionalnog interesa. Hrlimo iz revolucije u revoluciju bez da nam prethodno iskustvo štogod pomogne i posvijetli. Ali, neka se o toj temi izjasne ćutanjem nacionalne institucije i na svoj neponovljiv, osebujan način – članovi DPS anketnog odbora, partijski mislioci i dugovrati pozornici. Organi partijskog pravosuđa i tužilaštva, obaška. Sa svojim liberalnim shvatanjem Zakona i strogim poštovanjem partijske discipline.

Stariji se čitaoci sjećaju kad su nas u školi podučavali o ekonomskoj osnovi i kulturnoj nadgradnji, koje, pravilno shvaćene, bez ostatka definišu i objašnjavaju složeni društveni sustav. U toj shemi, razumije se, ekonomija ima prvijenstvo – ne vremenski nego po bitnosti. Nerijetko se to i grubo isticalo jer su glavne (revolucionarne) snage bile bačene na front privrednog prosperiteta društva. Ekonomski preporod zakonito pokreće za sobom nove društvene odnose i novi moral. Revolucija, brale!

U stav mirno - revolucija teče

Koegzistirala je i mekša varijanta – među dokonim teoretičarima - koja je upozoravala na razuđeniji odnos, ali vertikala je ostala netaknuta: ekonomija hrani, uslovljava, ograničava i određuje sve vidove kulturne nadgradnje. Tako je uokvirena - po opstanak socijalizma ključna - priručna teorija i praksa reolucionarnog morala kao segmenta kulturne nadgradnje. Presudna pokretačka snaga socijalne revolucije - ljudski faktor – kruto je upregnuta i svedena na podobnost, krotkost, podatnost, pripravnost partijskoj direktivi. (Upravo podobnost, nota bene, nipošto odgovornost). Povodljivost, podložnost, poslušnost, pokornost... Podobnost isključuje odgovornost i u tome je sav trik revolucionarnog morala. Dobar komunista postao je mali čovječuljak (pleonazam dakako)... kojeg ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep. Kao takav imao je da iznese veliku revoluciju.

Otuda nije čudno što se napokon „AB revolucija“ dogodila kao prigodno vikend okupljanje uz jogurt sa benignim parolama i slanje nekoliko istaknutih rukovodilaca u davno zaluženu penziju. Zajedno sa predškolskim uzrastom (konačno sloga!) mogli smo da zapjevamo: „iv, iv, iv – niko nije kriv!“... Premda ostaci „privrednog preporoda“ liče – makar za trenutak - na pokušaj samoubistva. Sve te mračne, napuštene fabrike, hale i ugostiteljski kapaciteti...beživotno i bespomoćno ćute.

Veseli neoliberalizam

Svijet - s ove strane brda - nije vidio dokonog patriotu. Čovjek može biti svakojak, ali komunisti (i potonji neoliberali) su „ljudi posebnoga kova“ (J. V. Staljin) – vazda poletni, pouzdani i pošteni. I širokog opsega službe: od Kominterne do Pentagona. Analiza „posebnog kova“ humaniste - komuniste i neoliberala - brzo bi se izrodila u pogibeljnu raspravu o valjanosti i etici komunizma i neoliberalizma čiji su oni pouzdan oslonac i temelj.

Naši neoliberali imaju problem sa identitetom: u prošlom životu komunisti, do bola preosjetljivi na kritiku, percipiraju istu kao masivan neprijateljski udar. Uzvraćaju uvrijeđeno, žestoko i uzvišeno, na mahove patetično: osjećaju raspeto dvojstvo u sebi – glava im i mentalne odlike u komunizmu - ademovica isprednjačila k kapitalizmu. Na nivou Ideje, bude čežnju za plemenom, idiličnom prošlošću i rahatlukom, u sadašnjosti grade nepremostive klasne razlike, zloćudne razdore i omraze. Nijesu se čestito ni ispilili, a nalaze se u stanju duboke moralne krize i konfuzije. U takovom stanju i pometnji nije ni čudo ako je hinsan sklon samoubojstvu. Koje preporučuje prije svega i za početak - drugima.

P. S. Stoga treba pozdraviti kulturno samoubistvo u vidu mehkih suglasnika, koje nam Partija svesrdno preporučuje i pride stavlja na raspolaganje sredstva državne prinude da stvar bolje progura. Ako smo osnovne proizvodne snage predali na upravljanje i uživanje stranom faktoru, ako smo nadničari na svom imanju, tader nam velike nauke i kultura ne trebaju. Nije to za nas. Onom malom čovječuljku, iz prvog pasusa, Država ukida pravo na pismenost. Koji će mu moj. Zanago, ako se vraćamo kozama, motici i međ’ sužnje, šta će nam gramatika, sintaksa, semantika... ’Đe ode krava neka ide i uže.

Ratimir Vujačić: Mi kao multinacionalna kompanija

22. Juli 2012. - 22:08 Od rtvin Napiši komentar

Čudo je taj neokapitalizam: osvaja i raste neznano kuda. Malo mu narod, širi se na naciju, državu, mnogo država, planetu. Djeluje lokalno, preko  autohtonog partijskog kadra, neoliberalnih profesora, samoniklih plemenskih poglavica – zgrće, globalno. Država je u  odnosu na njega mala rabota. A tek male države: dobrovoljno pritrčavaju i nadmeću da ugode vrlom gazdi.

Ipak nije se šaliti sa isturenim odjeljenjem, sjeveroatlanski priučenog domicilnog kadra – mrkih patriota – koji bez ostatka zastupaju (posvećenost je u pitanju) interes krupnog kapitala. Ne smijemo snijevati da bi išta moglo ostati ili biti naše: mi smo državni a država njihova. Multinacionalna dabogme.                                     

Svi u Zemljoradničke zadruge

Naše Mjesne zajednice su odvajkada multietničke a zemljoradničke zadruge multinacionalne kompanije. Mi smo nacije prije nacije – kao stvoreni za evroatlanske  integracije. ( A muče nas poglavljima 23 i 24). Nije tajna da su mnoge  miultinacionalne kompanije počele kao zemljoradničke i zanatske zadruge. Ali nigđe nije zabilježen obratan slučaj – da su tako završile. Mi smo na toj dužnosti od samog početka, tako se razvijamo i tako ćemo zakonačiti  – mi ne bismo bili Mi – kad ne bi obogatili teoriji i praksu  kapitalizma kao svjetskog procesa. Nemamo kad k planeti – jedanak ustanovljujemo seocku zadrugu kao multinacionalnu kompaniju. Naše fabrike su bile su bile i ostale kovačnice (multi)nacionalnog sklada i jedinstva. Bratsvo je  razumije se istranzitirano – zvuči suviše anahrono i hrišćanski. A mi smo kao što znamo ateisti. Ne priznajemo nikog iznad sebe i politike centralnog komiteta partije pa da će dušmani svi pocrkavat’. Uostalom kud ćeš većeg ateizma od neokapitalizma: taman po našoj mjeri. Zadnjica naraste  i zakloni nebesa. Mašala!

Porodica kao UN

Politika ne voli da pliva na suvo. Dapače, teži da zahvati sve pore života i društva, da potkopa, potre i preinači autonomiju društvenih subjekata i ustanova.  I da ih podredi taze direktivi. Porodica nikako ne smije biti izuzetak. Kao što preporučuje jedan uspješni univerzitetski profesor – politički kotiran i propulzivan – batalimo i isključimo drugove iz djetinjstva iz našeg neoliberalnog života. Promptno: koji će nam moj. To je svakako poželjno, ali avaj, nedovoljno. Za uspjeh neoliberalnog programa neophodno je da i osnovnu ćeliju društva razbucamo ka’ prase masnu vreću. I to po nacionalnom(!?) šavu.

Samo na prvi pogled porodica djeluje složno i monolitno. Tu su različite ( u staromodnoj  ne-gej porodici prije svega) polne strukture, uzrasti, obrazovni nivoi, politički afiniteti, kulinarski ukusi… Uprkos svemu, porodica se nekako drži u komadu, silom običaja i tradicije. Ali dokle, upitajmo se zajedno sa gorepomenutim posvećenikom – neoliberalnim profesorom!? Pa dok ju nacionalno ne struktuiramo i redefinišemo. Eto dokle.

Poznato je da postreferendumska porodica ima u sebi nacija koliko i članova. Malo je našem građaninu da se politički pluralizuje. Lakše se (i pametnije)  u savremenoj CG preturiti i prepisati u drugu naciju – steći taj neponovljivi osjećaj podobosti – nego u jednu od mnogih političkih stranki. Život u CG je političko pitanje par excellence. Država sve  radi da tako i ostane – opredijelila je dodatna sredstva za tu svrhu i usmjerila ista trudbenicima spremnim za takav poduhvat. Nacije rastu kao pečurke kiše: ko god otkrije novu naciju dužan je  popuniti istu određenim brojem glasača koji će u svojstvu entiteta pokrenuti pitanje odbjeglog nam identiteta.

Rezime: Državi je prvi zadatak da uzdigne i omogući jedinstvenu Naciju kao zajednicu ravnopravnih građana. Iz neznanja ili korupcije taj državotvorni proces najvišeg ranga brka se i podređuje etničkim prebrojavanjima, plemenskim zamlaćivanjima i zlodusima. Država kao ostvarena humanost i jednakost nije multietnička po definiciji, niti savez plemena i etničkih entiteta od kojih svaki traži “svoju sobu” (F.Dinoša).

Soba je jedna. Svi građani u njoj ravnopravni i to izravno, lično i pojedinačno a ne preko  posrednika – plemenskih preduzetnika i njihovih firmi. Pridjev “Nacionalni” pod hitno konfiskovati od promašenih političkih stratega, fantomskih etno nakupaca, neoliberalnih komunista, kojim se svikolici, koliko nezasluženo toliko rado šepure. Nažalost, nema Nacije bez Zakona pak smo po tom pitanju politički skučeni, ometeni, suzdržani i korumpirani.

Naciju nacionalizovati. Bez prava  privatizacije od strane promućurnih političkih partija, mjesnih zajednica i gradskih opština, plemena, nahija, etno zajednica… Ali što tader sa etno business poslovođama!? Neka budu ono što jesu : stručnjaci za volovske zaprege, živahni politički fosili, portparoli plemenskih, nahijskih skupova i posijela, osnivači društva za čuvanje bakine kuhinje, recepta za priganice i tufahije, etno sentimenta i rahatluka. Neka poju uz gusle i šargiju do mile volje. I jedu ćevape na svoj račun.

Најпотоња генерација

Najpotonja generacija

Neka ovo bude posljednja generacija koja je neznaveno igrala lopte ne tražeći od suigrača potvrdu o upisu na neki od privatnih fakulteta. I koja rado srijeće drugove iz djetinjstva

Uvecaj!

Nije odolio da djelić svoje bogate životne mudrosti ne podijeli sa svojim studentima: Veselin Vukotić

Ratimir Vujačić

Nije loše znati što nas čeka, čemu da se nadamo - na čemu se radi - te kako smo naredni i radi onom što biva i biti može. Dremljivi i razočarani ipak hrlimo k svjetloj budućnosti. Svojom pameću i bez ičije pomoći - svoji na svome. Ako ćemo pravo, niko nam i ne treba: što rekao jedan Njeguš, tražimo braću preko svijeta a ni ove kući ne možemo očima gledat’.

Opet, drugi nam rade o glavi ne žaleći dolare – kako nas upozoravaju pristalice teorije zavjere. Pošteni smo ali potrebiti, te nas zao spoljni faktor lako premami na priganice. Ako je vjerovati Podgoričanima, vazda je gužva oko uštipaka, presukača, poslastica od bijelog brašna. Avangarda, međutim, ne denja ni priganice ni makarone - preferira keš, nekretnine i morske plodove.

Zaludnje podjele

Stara podjela na četnike i partizane jeste odrađena kapitalno ali je prevaziđena, nedovoljna, istrošena. Taman pa zaboravljena. Ne može se čestit patriota više osloniti na nju. Postala je na neki način i bespredmetna - obije strane beznadežno minule i iščezle u ratnom i poratnom vihoru potucajući se stranputicama povijesne zbilje. Biologija (đede Jovo se još dobro drži) čini svoje, a nasljednici konfrontacije ne sjećaju se najbolje oko čega nastade onolika davija. Ukratko, četnici su poraženi od strane kominista & Co – dok komunisti dođoše sebi glave bez ičije pomoći. (Ne upozoravaju zaludu stari Grci: upoznaj samog sebe). Od njihove ideje nije ostao ni kamen na kamenu ali, vješti gerili, izvukli su živu silu te obrnuli drugim pravcem i suprotnim smjerom u nove pobjede. I podjele koje život znače.

Konačno nove ideje

Za nove ideje ne postoje biznis barijere. Po ovom pitanju red je da damo prvijenstvo glasovitom ekonomisti, reformatoru, revolucionarnom misliocu, promotoru krupnog kapitala, primarijusu prof.dr V. Vukotiću. Postigavši najveće rezultate u svojoj struci, sve djelujući lokalno (gibajući se globalno), nije odolio da djelić svoje bogate životne mudrosti ne podijeli sa svojim studentima. Elem, u skripti o statističkim analizama savjetuje svojim čitaocima da se okanu drugova iz djetinjstva koji ne studiraju UDG, već ostadoše neupućeni i uskraćeni za neoliberalni nauk dr Veselina i drugova. Ukratko, ovaj elitni stručnjak i humanista ekskluzivnog je mišljenja, da je neophodno razlučiti studente i radničku klasu ćim prije – najbolje odmah. Nije objasnio zašto – stvar je programske prirode.

Tako je to kad izgubiš vlast, gospodo radnici - bojkotuju te i okreću glavu od tebe rođaci, prijatelji, kompanjoni sa basketa, fudbala… ka’ da si gubav. Tako je to kad te napusti avangarda. Možete se javljati svojim dojučerašnjim jaranima, deklasiranim trudbenicima - tolerantan je učitelj prema tvrdoglavijim studentima - ali dokle, pita na kraju samouvjereno, promulgator novog vrijednosnog sustava.

Da su ovo pouke nekog mrčnog marginalca, odanog pripadnika ultradesničarske sekte, prosti jadi - ne bismo si imali što prigovoriti; ili skorojevića koji se dočepao prvog miliona pa mu se vrti u glavi i ne zna kuđ udara… ne brale, nego “državotvorca” - proevropskog rodoljuba, top intelektualca i socijaliste, dojučerašnjeg komuniste… ej drugovi je l’ vam žao? E moj kamarade nikad više na barikade. Zaista, insan je samom sebi najviša zagonetka.

Rogovi u vreći

Druženje nam posta mrsko, ali to nije ni pola neoliberalnog projekta guranja radničke klase međ’ hajvane. Juče znanci, danas stranci, čudna mi čuda – to je već odrađeno na estradi i ibarskoj magistrali. Učitelj neo poštenja kuca na otvorena vrata ali neka nam je rekao: potrudio se u okviru svojih interesa, pogleda na svijet i retoričkih mogućnosti napose. Nije nas ujeo za srce.

Projekat opšte disolucije ne smije ostati na sporadičnim akademskim poslanicama sa visokog mjesta o poželjnom socijalnom raslojavanju i otuđivanju, bagatelisanju dostojanstva ličnosti radnog čovjeka i građanina. Do mjestimičnog urušavanja kvaliteta društvenih odnosa bi zanago došlo i samo od sebe. Kao što propada vrt koji se ne njeguje. Glavni posao opet pada - na koga drugog – na snage političke avangarde, glavne odbore, političke stranke, vladine i nevladine formacije... U budžetu se mora naći mjesta za sve subjekte koji imaju ideja i volje da doprinesu novom moralnom poretku.

Neka ovo bude posljednja generacija koja je neznaveno igrala lopte ne tražeći od suigrača potvrdu o upisu na neki od privatnih fakulteta. I koja rado srijeće drugove iz djetinjstva.

Идеја Државе

Ideja Države

Osnovni ekonomski izvori prodati – dugovi rastu… patriote se osjećaju veselo pobjednički. Oni su mjera stvari, znači sve je u najboljem redu. U ovakvoj radosti i sama ideja države pokunjeno se povlači poput tužnog gubitnika

Uvecaj!

Diogen je hodao danju sa svijećom u ruci. Dnevno svijetlo bilo je nedovoljno da bi našao ono što je tražio

Ratimir Vujačić

Nesumnjivo, evo neko doba, mnogim građanima - rijetkima i od ranije - zaiskrila je jedna nova ideja. Ako je nekad bauk komunizma (Marx) kružio Evropom sada su druga naišla vremena. Neoliberalizam - na manje bratstvo država. Neoliberali i država über alles. Razumije se, država je više za priču i bajanje – političari neprestano zuje - dok su neoliberali prodorni i djelatni. Pitanje je vremena kad će da provrte zemljinu kuglu, izađu na drugi kraj i sa jeftinom radnom snagom započnu neki profitabilni posao. Država kao principijelna koalicija podupire iz petnih žila: idejno, moralno i politički.

Bilo je naivnih pokušaja (LSCG) koji su državu shvatali sa velikim „D“ – kao najvišu razinu civilnog društva i ostvarenog humanizma - ali bez dovoljnog uslova. Poznato je, iz matematike i poljoprivrede, da svaka rabota za postojanje potrebuje nužan i dovoljan uslov. Zaludu sjeme ako ga ne nalivaš - u nedostatku prirodnog – učinkovito je vještačko đubrivo.

Elem, kad je Izvršna vlast počela da radi na ideji, prvo je od protivnika ideje u svojim redovima (primjenom agrotehničkih mjera) iznjivila najvatrenije pristalice. Potlje se kalem širio u vidu masovnosti i oduševljenja. Ideja je konačno dobila procenat.

Čudo - već viđeno

A kako i ne bi: partijska država nije novost na našoj historijskoj sceni. Nakon magistralnih promašaja, partiji je valjalo pronaći novu moćnu parolu. Nešto što komunisti nijesu svojatali, zaboravili ili manje drndali. Nacija, nacizam, država – razumije se. Obnova Ideje mogla je da otpočne. Međutim, šta je Partija bez organa prinude: moralo se pristupiti obnovi „države“. To je provrtnijima odmah bilo jasno. Trebalo je odraditi stvar na terenu preko već ustajale infrastrukture. Koju je valjalo osvježiti – obnoviti dabogme.

Nedavni dirljiv ali veseo susret dvije generacije crnogorskih „državotvoraca“ – armani „socijaldemokrate“ R.K. i vječno mladog Titinog „generala“ i vjerenika - daje nadu da je došlo do plodne razmjene mišljenja i iskustava na tom planu. Kako se uzvišena Ideja izopačuje u polugu manipulacije, batinu i tamnicu „za nevoljne sužnje“. Nema potrebe da robujete braći iz druge republike poručuje „general“. Imamo dovoljno domaćih kadrova. Koji ne zaostaju u tom pogledu... nego su lider u regionu. Bilo nas biće i Golih otoka.

Kadrovi

Razlog svih naših uspjeha su iskusni partijski fikusi. Obnova na postojećim temeljima njihovo je djelo. Prvo je savladan strah i dištanca prema najvišoj društvenoj ustanovi koja kadru zvuči nepoznato, hladno, strogo i indiferentno. Nepartijski. Država bajto! Zašto bi naposljetku najbolji kadar satirao sebe potkopajući vlastite temelje u borbi za opštu ravnopravnost i jednakost pred Zakonom. Nije to naša meta ni štafeta.

Živjelo se kao bubreg u loju, bilo privilegovano i ne jednom položilo ispit iz patriotizma... pokazali jednorodnost sa organima Partije. Kakva crna borba, da se izjednačimo sa klasnim, narodnim i inim neprijateljima. Još bi se ovđe-onđe našla i pođekoja greška iz naše časne prošlosti… bilo je i škakljivih rabota. Partija nije tako surova.

Obnova

Biće to Naša država – veliko “N”, malo “d” - više naša nego država. Stari kadrovi ne samo da obnovi nijesu suvišni nego se računa na njih u punoj gotovosti i poslušnosti: bićete mladi, lijepi i pošteni – glasio je novi partijski zadatak. Ponuda koju nijesu mogli ne prihvatiti. Promijenićemo naravski, grb, himnu,... radićemo prvenstveno na simbolima i našem novom identitetu. Vrijeme je za novu odjeću. Silna će krčma da bude.

Osnovni ekonomski izvori prodati – dugovi rastu… patriote se osjećaju veselo pobjednički. Oni su mjera stvari, znači sve je u najboljem redu. U ovakvoj radosti i sama ideja države pokunjeno se povlači poput tužnog gubitnika.

Dok ništa od imovine nijesu posjedovali - svim sredstvima su uzdizali društvenu svojinu i korijenitu eksproprijaciju. Kad im se ukazala prilika da decenijsko ukopavanje i utvrđivanje na vlasti pretoče i konkretizuju u materiju – priješli su na neoliberalizam i radikalna privatizaciju.

Halogenkama u Evropu

Legenda kazuje da je neki Diogen hodao danju sa svijećom u ruci. Dnevno svijetlo bilo je nedovoljno da bi našao ono što je tražio: Čovjeka naime. Savremeni Crnogorci po najvećem ljetnjem žaropeku kad je Sunce (Božja jabuka) u punom sjaju i snazi, pale halogenke na moćnim tomobilima. Da posvijetle sebi puta u Evropu. Ili možda traže Državu.

СВАКА КА ЊЕГОШЕВА, колумнисти учите се

сви к неолибералној идеји и истоименој социјалистичкој партији. Не дајте давас вара име

На терен истрчавају супер стручњаци, managerial glass, еxperti лишени сувишних обзира, мотивисани астрономским платама и историјском мисијом побједе идеје личног и приватног егоизма над тупавим и сумњивим заступницима друштва солидарности и социјалне правде. ...kада падне у губитак, крути егоиста - подузетник, металик сиве боје – једанак се преподоби у доброћудног родољуба, комунисту, произвођача и друштвени интерес

 Црногорски капитализам без алтернативе предводе двије социјалистичке странке. Не вели се залуду: нико нема што Србин имаде.

пише Ратимир Вујачић

"Јасно је да уколико се очекује да КАП настави производњу да је неопходна државна субвенција у овом или оном облику и да је то цијена постојања Комбината", рекао је Катнић. (Вијести, 17. 04.)

Важна је Идеја - у овом или оном облику. Партија је вазда носилац Идеје која пресријеће и приводи будућност. Везивали су своју судбину за друштвену својину, Титин лик и дјело, Слобу, цијелу и крњу Југославију. Све то прође - они остадоше. Надживјеће, занаго, обнову и визију трансантлантског братства и јединства империјалиста. Савеза капиталиста. Макар као читлук сахибије. Површно је дакле мислити да су револуционари једноумци. Да болују од постојаног идентита и ничимизазване чврстине.

Идеје су барикаде, мој камараде. Живот ближњега свога дамо, Идеју не дамо.Стара је истина и обичај да чињенице страдају у случају отпора и несагласностиса водећом идејом. Чињенице су остатак превазиђене прошлости. Кад истријебишдовољно чињеница остаје чиста идеја. Сија тадер као звијезда... јединствено црвена или мноштво жутих – свеједно.Само да нас води кроз беспућа васионе и повијесне збиље. Идеја без алтернативе је локомотива демократског напретка.

Чо'јек као неподобна чињеница

Ствар донекле бива сложенија ако се неподобне чињенице јављају у људском лику. Људски материјал јестесавитљив и пластичан – поприма облик идеје у којој се налази – али зна да буде отпоран и резистентан. Тадер је неопходно предузети одговарајуће мјере. Чему се, занаго, имају надати они који нијесу ни очеви ни дјеца - АБ или неке друге- револуције већ обични реакционари, губитници, бацачи клипова под точкове и најпослије - ако не најприје -издајници. Лустрирани као фрустрирани.

Чистоћа идеје је тим већа и ближе идеалу што се избрише више неподобних чињеница. Чистоћа (идеје) и чишћење иду рукупод руку. Ако се руке упрљају - неминовно је - нема револуције у бијелим рукавицама говорио је један Титин истакнути генерал. Правила службе (идеји) су таква. By the wаy, из те плодне основе – револуције која тече - изникло је ичувено „етничко чишћење“ у региону и шире. Само што не рекоше чистоћа је пола здравља. „Нема човјека, нема проблема“ – учио је Стаљинов министар, Лаврентиј Берија.

Сви у Идеју

Идеја не губи сјај, дапаче, има својих ватрених, расположених заточника и међу нашим „обновитељима“ тзв.државотворцима. Идејно и осјећајно замишљају Државу: „'Ајте полако - пут под ноге“, чују се свјеже порукенеоскојеваца, сународницима – неистомишљеницима - посредством демократских електронских медија. Нетреба сумњати у њихову емотивност и искреност... за чистоћу спремни.

Послушност је кључ сваке идејне побједе. Стога, сви к неолибералној идеји и истоименој социјалистичкојпартији. Не дајте да вас вара име: партија јесте секција, фракција, разломак и парче али само теоријски и лингвистички.Боже мој, револуционара никад нема превише - неолиберали нијесу изузетак – отуда њихова драгоцјеност и величина.Дакле, Партија то смо ми… макар умањени и у дјеловима. Ко не дења „пут под ноге“. Журимо у интеграције.

„Никада није ни могао да плаћа тржишне цијене“

Ријеч је о КАП-у неолибералног слуге тј. министра Катнића, до неба посвећеног идеји тржишта. И закону приватне својине без граница и алтернативе са тенденцијом раста: дугова, незапослености, радничког и општег сиромаштва. То што КАП није могао да плаћа рачуне док је Партија управљала њиме и није неко чудо. Фабрике су биле дио друштвеног организма ипотврда исправности партијске идеје. Друштвена предузећа патила су хронично од партијске стеге и губитака али су биладруштвена. Титини говори врвили су паролама противу „технократије“ – стручњака који су хтјели да управљајупроизводњом без да им се Партија мијеша у аноде и катоде. Неће моћи – грмио је Броз – металски радник. Што идеја направи од поштена чо'јека.

„Технократија“ је коначно добила прилику за чисту тржишну утакмицу. На терен истрчавају супер стручњаци, managerial glass, еxperti, вични цијепању атома, лишени сувишних обзира, мотивисани астрономским платама и историјском мисијом побједе идеје личног и приватног егоизма над тупавим и сумњивим заступницима друштва солидарности и социјалне правде. Држава и Партија овога пута на њиховој страни.Независно Судство. Ријечју, револуционарни тржишни помак к приватној својини. Утакмица изгледаунапријед добијена. Бадава, добитак односно губитак исти. Несуђеном побједнику тј. дављенику прискачеупомоћ Држава: производња (губитака) не смије да стане. „ У овом или оном облику“ – појашњава министар Катнић.

Појашњење

Када падне у губитак, крути егоиста - подузетник, металик сиве боје – једанак се преподоби у доброћудног родољуба, комунисту, произвођача и друштвени интерес. Васкрсне комфраза: производња не смије да стане, приватника нико не смије да бије... ни струја ни окрутни тржита закон. Живот дамо, приватника не дамо. Срећа да смо сачували АБ кадрове који знају како се чува друштвени интерес и приватна својина.

Капитализам користи само уском броју људи, увиђа нобеловац Штиглиц. Црногорски капитализам без алтернативе предводе двије социјалистичке странке. Не вели се залуду: нико нема што Србин имаде.

напомена: текст објављен у "Вијестима" опремио и уредио Бранимир Марковић са блога revolucijasada.blogspot.com