ПРОСЛАВА

Proslava

Postkomunistima je strana ekonomija i egzaktne discipline – pretvrda materija za njihov senzibilitet. I ne daje dovoljno širine za patriotski zamah u prostoru i vremenu

Uvecaj!

"Naši DPS-ovci su prevashodno stručnjaci za Istoriju - istorijsku nauku razumije se" (Foto: Ivan Petrušić)

Ratimir Vujačić

„Njegoš bi bio ponosan na današnju Crnu Goru“ (Predsjednik i premijer CG)

Otkad su nam se komunisti okrenuli ka zapadu, provedrilo je iznad Crne Gore. I u njoj samoj, razumije se. Pak je sve vidljivo i transparentno. Kao u noći punog mjeseca.

Mada ni prije nije bilo loše. Upravljalo se narodnim bogatstvom na opštu blagodat, umorili se od samopregornog rada i prepuštili mučnu rabotu strateškim partnerima. (Ako ćemo pravo, dosta je i sunce izlazilo na istoku). Naša kompartija nije dozvolila onadar Rusima da nam sole pamet u pogledu socijalističke izgradnje. Ali ovi zapadnjaci su nešto sasvim drugo: svačiju sviđaju – svoju slušaju i puni para, brate. Dogovorni obaška. Ispoštovali su nas (nekolicinu) i naše institucije. Iznose gotovinu ali plaćaju porez. Iako im je rečeno da ne moraju baš svaki put jer su godine kod nas česte. Badava, navikli na red i rad – kapitalisti od rođenja.

Naši DPS-ovci su prevashodno stručnjaci za Istoriju - istorijsku nauku razumije se. Prosto im leži, rođeni historici. Koliko su po pitanju budućnosti i filosofije razvoja krotki, povodljivi i pristupačni centrima moći, toliko su odvažni, prodorni, zamašiti i neumoljivi u građenju prošlosti. Oni, koji su zaslužili svojevremeno, kao komunisti, priznanje da su najposlušnije republičko rukovodstvo, kadri su u prošlosti postići, stići i uteći kud im drago. Na strašnom mjestu postojati. Majstori proze, u prošlosti nalaze idealni medijum i ne mogu ju zamisliti drugačijom nego po liku svojemu i mjeri svog talenta.

Po sadašnjosti se prošlost poznaje

Prošlost je i najava današnjih pobjeda. Ako je slavni vladika bio pobožan, brižan, požrtvovan i skroman, onda je svakako sanjao da mu vrli nasljednik dostojan vijenac saplete kao AB revolucionar, ateista, komunista, potom kapitalista i opet ateista. Plemenik i potomak, pobjedničkog duha, istovremeno uvećava lično bogatstvo i narodni dug. Okretan momak – kad se obrne državnim poslovima biće obratno. Onaj Vladika, sirak tužni bez igđe ikoga, protivio se velikoj Otomanskoj imperiji, ovaj se sam nudi u najam sadašnjim kabadahijama. Onaj je cijenio bratsku, ovaj bi da se zavazda od braće ratosilja. Rade Tomov je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena - nasljednik je jedva sastavio diplomu, sa mršavim uspjehom.

Ali sve to ne smeta – dapače - da ovaj posljednji vrši istorijski presjek, mudruje i govori umjesto obojice. Prošlost ponosno ćuti, sadašnjost penetrira, prsi se i nadima. Šta li će ova sadašnjost prećutati kad postane prošlost. Da, ali nemojmo se zavaravati, ova sadašnjost nikad neće postati prošlost. Samo površan i lakomislen praznoglavac ne shvata ozbiljno socijal-socijalistički nauk o vječnosti. Samo budućnost koja će znati da ćuti, biće potonja odmjena našoj velikoj današnjici. (Odmjena dakako - o promjeni nek’ sanjaju sužnji). Uostalom i prošlost: tu je tek da posvjedoči - kao svjedok saradnik - potvrdi, uveliča i uljepša sadašnjost.

Budućnost koje nema

Postkomunistima je strana ekonomija i egzaktne discipline – pretvrda materija za njihov senzibilitet. I ne daje dovoljno širine za patriotski zamah u prostoru i vremenu. Pošteni učitelji današnjih socijal-socijalista su o prošlosti mislili sve najgore. Ona, prošlost, bila je po njima toliko grdna i neupotrebljiva da je bilo nužno porušiti ju do temelja, pak početi sve ispočetka. Ex nihilo - upravo kao Bog. Onaj isti za kojeg su pod punom odgovornošću i ratnom spremom tvrdili da ga nema. Ako ga je nešto i bilo promptno su ga razvlastili i preuzeli Njegovu supstanciju.

Đaci njihovi, komat su praktičnijeg karaktera. Skloniji implementaciji nego revoluciji. Učitelji podavrli da grade novo, humanije, naprednije društvo i na tome zadatku obrzo sagorjeli i priješli na rezervni položaj. Letjeli visoko – pali nisko: mogli su još za života da posmatraju kako im se vedro nebo smije grohotom. Đaci jok: nijesu takvog kova da prošlost shvataju preozbiljno ili da se upuštaju u vrijednosne sudove. Oni ju gledaju očima stečajnog upravnika. Jeste mrtva – takoreći kamen na kamenu - ali se može prodati u djelovima i kao plac.

Zainteresovati investitore, o pokojniku, razumije se, sve najljepše, zadužiti Akademike za dirljive i ljupke sastave, osuditi koga treba - uparaditi takođe... po želji kupca. Ukratko razlika između komunista prvoboraca i potomaka njihovih je grdno velika. Komunisti idealisti su bili drama, socijal-socijalisti farsa. Crnogorski romantičari revolucije imaju sa čim izaći pred Njegoša i veliki Vladika bi imao razumijevanja za zanesenu momčad koju je i sam zavodio i nadahnjivao stihovima - poput onog: „Neka bude što biti ne može“. Mladi postkomunisti, AB revolucionari, neoliberali i samozvane patriote o Njegošu bi trebalo odlučno i iskreno da zaćute. Nije On njihovo društvo. Ali ne mogu, moraju nepresrtano da se šepure i govore – da nadglasaju, zagluše i oduzmu riječ drugima. Prijeko su im potrebni naivni slušaoci i svjedoci. Svjedoci saradnici. Jedini način da i sami povjeruju u svoju priču.

Највиша светиња

Упитан обзирно - у двоструко погодбеном начину - „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“, идеолог и вођа највеће странке није на мах и једнозначно одговорио. Одговор у правцу питања био би одраз поводљивости и подређености, доживљаја инфериорности, који је међутим далек упитаноме.


Изрећи без околишања: могла би борба али неће - од нас то не можете очекивати – мада је начелно могуће, нијесмо се за то борили... „Нека буде што бити не може“ опет није, и не може да буде, хоризонт политичара - реалисте од формата. Ближе изворном хабитусу оствареног политичара је лесковачка философија егзистенције: „Може да буде али не мора да значи“. Уосталом, погодбене реченице исказују услов - догађају који се не очекује. Догађај не бива сам од себе.


На питање „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“ – елем, да ли би и могла бити задатак - Партије у замаху к Европи, идеолог и вођа васцијелог чланства одговара: „ДПС је, прије свега, партија која је овом народу вратила државу и достојанство“.


Е, а то кошта драги суграђани: о патриотску државу, за разлику од правне, свак хоће да се очеше и окачи. И обновитељи и трабанти ништа мање. Сви се наврзу и черупају, ко из интереса - ко на емотивној бази. И сам Народ је на листи чекања. Трпи – зна и памти како је било без Државе. Тек достојанство: све смо имали а ништа имали нијесмо! Обновљен је понос - мислена именица којој се не пита за цијену.


Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.


Површном гласачу, изгледа да предсједник спонтано избјегава одговор. Уобичајено је да патриота и борац за народну – приде националну - ствар, приноси и подноси жртву . Али не мора вазда да значи. Може се жртвовати и приоритет. Од патриоте можеш штошта очекивати али не и да занијече властиту слободу, позицију... патриотизам и транзицију. Не, то би било – али неће наравски - „политички инфантилно“, будаласто и већ виђено. Питање, наметљивошћу својом, одражава погрешну перцепцију - обашка увредљиво. Темељи се притом, на једном неприхватљивом очекивању. А од тога се ваља бранити као од Опозиције. Мада једном давно - у јеку кампање за иступање из конфедерације - на сред' Цетиња, нуђаше себе за жртву : „приговарају да чиним ово због себе, а ја велим, ето вам власт - нека вам је проста - само ми изгласајте суверену“. Изгласасмо је!


 „Слобода сваког појединца...“, зацијело је реминисценција на старог доброг Marxa: блага успомена млађаног комунисте на дјело великог хуманисте - натукница о Друштву у којем је слобода појединца услов слободе свих. Слободу појединца дефинише и спроводи Држава. Партија заступа одређену групу – Држава све грађане. Стога је насушно потребна и на добром гласу. Али на Балкану...


“То је чин и гест појединца…“ (директор полиције)


Актуелни су, међутим, изоловани појединци, како их „треба и посматрати“ – стиже нам у помоћ наш Вељовић - човјек садашњице, не позивајући се на Marxa: у случају организованих група и банди,  ради се о „изолованим појединцима“, те на њих тако не треба ни гледати - у изравном, поготово не у преносном смислу. Уткани у савремену нам обновљену, дају печат и махове одрживом развоју односно застоју. Наиме, глагол заостајати је специјалан случај напредовања - мировање је облик кретања – модус вивенди и суштина одрживог развоја. Елем, суверенистичке групе су од фундаменталног, слободно је рећи ширег друштвеног значаја и немају ништа заједничко са невољним и доконим сужњима са маргине, који пале и подмећу за бадава или биједну дневницу.


Разлика не може бити већа: најамник - гордо ли звучи - и послодавац могу бити род, браћа и земљаци, неолиберали - гора зелена, овце и остало. Али организована група и изоловани појединац су небо и земља, што је уосталом Директор дао зорно предочити - у духу формалне логике и не призивајући друге ауторитете. Занаго, корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције. Грађани нека се по том питању не јављају и не сјекирају. Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.


Напосљетку, народни говор прави разлику између свих и свакога. Држава особито и у највећој мјери. „Сви“, то је тоталитет – збир - пред законом једнаких појединаца, чиста апстракција и квантитативна одредница: сви грађани Државе. Појам „свако“ је из квалитативне сфере - одсликава карактер, разноликост појединаца и понашања - рефлектује шароликост и скалу моралних одлика и склоности: од сасвим ниских, по здравље друштва погубних - до узвишених. Народ каже „свако“, али брижно и невесело.


Свакако да „свако“ не може бити „највиша светиња“ са аспекта Државе – макар и обновљене. Напротив – Држава је ту да кроти, доводи у поредак и креше шкодљиве вишкове. Државној сили подлијежу сви. А то значи и свако. Па и оне „највише светиње“ међу нама гријешнима. Пак оста наравоученије: ко се државе лаћа од Државе и страда.

Вјекослав

Vjekoslav

Naš Vjekoslav pojačava svoju uvjerljivost kad kaže: „vidite i sami da nijesam potresen“. Mogao je reći : „znate i sami...“. Znamo: taj odavno ne zavisi ni od rada ni rezulatata rada već od armije poslušnih i ucijenjenih parazita.

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: Shutterstock)

Ratimir Vujačić

“Mnogo me ne potresaju afere”, (Milo Đ. – premijer)

Nije tajna da je u nekim vilajetima Vlast nesmjenjiva. Vjekuje kako i dolikuje. Može da se šuška, ogovara ispod glasa, pričaju vicevi i dosjetke tek da ne bi bilo namrtvo dosadno. Okamenjena Vlast stoga i sama poklanja i odašilje povremeno šaljive anegdote tek da okrijepi letargične podanike. Priča se po posijelima koješta, čak i protiv vlasti – demokratije na pretek. Vlast vazda i blagovremeno prati šta narod razgovara i ćakula. Tek da ni njoj nije dosadno.

Čuvena je polemička poštapalica vlastodržaca iz vremena prije neoliberalizma, suverenizma i postkomunizma: „ima pojedinaca kojima ova današnjica smeta i nije po volji...“ – budne i brojne svjesne snage žestoko uzvrate i raspale po neprijateljima svih boja. “Današnjica” je bila pojam pred kojim se stajalo u stavu mirno i neupitno. Britva i drugovi – čuvari tekovina i pjevači hitova i refrena revolucije.

Neočekivano, u žestokoj borbi i izmjeni vatre, protiv svakojakih bandi naše lučonoše i predvodnica, vremenom i sami promijeniše boju. I to ne jednu. Ironija sudbine ili spasonosno političko lukavstvo: ako je već došla ta pogibija da je neprijatelj sve više u pravu i primiče se vlasti, tader je bolje da se preinačimo - da uludo ne bandoglavimo. I kad nema druge, preturimo u neprijateljske boje. Dajući im nama svojstven sjaj, komat smo žešći, srčaniji i posvećeniji borci za implementaciju evropske i svake ideje od onih mrcina koji ih zastupaju u svojstvu nenarodnog elementa. Ti izdajnici bi ju samo obalavili u pustoj želji da osvoje vlast - pored nas živih. Ka’ da je vlast zrela kruška da ju svak’ ubere.

Istina voli da se skriva

Nije do DPS-a, što sa istinom u CG nije običaj ka’ kad neko umre: da se šalje glas, da svi koji treba doznaju. Istina se sada nalazi i institucijama obnovljene države. Tamo ju čuvaju stari, provjereni partijski kadrovi. Opet, nije do poštenog nam rukovodstva što je istina manje pouzdana od smrti. Iz viših duhovnih disciplina poznato je da neke bitne stvari i procesi ne daju glasa od sebe. Stoga je demokratija kao i istina vazda na ispitu i neprilici. Pa su mnogi umorni i odustali.

A onda odnekud, iznebuha, nepostojeća frula sama počne da pjeva: „ U cara Trojana kozje uši“. Naš Vjekoslav, međutim, ne vjeruje u bajke. Vječnosti je obećan kako mu i ime zbori. Nikakve afere ga ne dotiču: njegovo bogatstvo nije od ovoga svijeta.

Komunizam eto, ka’ i neko čeljade, umrije kad nam je bilo najljepše s njim, bez da je davao ikakve znake bolesti. Glasali smo i posmrtno za njega. Nije pomoglo. (“Mrtvu glavu ne diže iz groba…” – Vladika Rade). Ipak, valja ponoviti, glasanjem nijesmo spasili komunizam ali jesmo komuniste. I dali im šansu da se presaberu i budu što mu drago: nacisti, neoliberali, folkloristi, tribalisti, globalisti... Da tako ne učinjesmo, preuzeše vlast poražene snage, truli buržoaski elementi potpomognuti stranim kapitalom. Pogledajte samo nekadašnje Titove komuniste i nosioce štafete kako se kontinentalno i planetarno integrišu: milina, mogao bi im pozavidjeti svaki mrski desničar i rigidni antikomunista. Kakav tempo, intonacija, elitizam, atlantski sevdah, harizma… besprekorno Armani i profi držanje. Nova uloga im ništa manje ne pristaje od pređašnje. Dok su razvijali Socijalizam kao svjetski proces.

Dobar tempo

Afere su, biva, nešto novo. Nijesu to više kafanski razgovori sotto voce, ili glasniji kad se popije koja čašica. Afere u pokušaju bi „trebale da osujete dobar tempo crnogorskog integracionog razvoja” (Milo Đ. - premijer). Elem, neprijatelj mijenja dlaku, ali ćud nikako. Kao što su ranije bacali klipove pod točkove socijalističke izgradnje - Vjeko ih se živo sjeća - evo ih opet, prerušeni u nezavisne medije i parlamentarnu opoziciju. Plekaju se, kače o vrat… opstruiraju, iritiraju. Pa dokle više, patriotski se zapitati.

Nego, ako je vjerovati nepotresenom premijeru, mi se razvijamo dobrim tempom. Ako ste drugačijeg dojma idite očnom ljekaru ili Gradonačelniku Podgorice. Mada, sve su prilike, nema Vam spasa. By the way, da nijesmo primjerni Europljani - u izvanrednom tempu i intonaciji - tijesno bi bilo ovim jadovima i okorjelim državnim neprijateljima koji nas opanjkavaju. Takozvanoj opoziciji. Zakukala bi nečija majka da nijesmo lideri u regionu.

Ipak u svemu ima zrno istine. Naš Vjekoslav pojačava svoju uvjerljivost kad kaže: „vidite i sami da nijesam potresen“. Mogao je reći : „znate i sami...“. Znamo: taj odavno ne zavisi ni od rada ni rezulatata rada već od armije poslušnih i ucijenjenih parazita. Glođu – koji sitnijim - koji ajkulinim zubima. Jedemo već korijene, kao što je vizionarski previdio nekadašnji predsjednik Branko Kostić.

Доушници

Doušnici

Žbiri su kamen temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: wired.co.uk)

Ratimir Vujačić

“Da li treba objaviti imena doušnika i agenata komunističke vlasti?” (Vijesti 24. avgust)

Pitanje je obzirno i sa dužnom pažnjom upućeno je crnogorskoj javnosti. Osjetljiva tema, kao što i priliči, svestrano je i oprezno postavljena i ispitana. Sagledana i odmjerena iz nekoliko uglova, osnažujući – komleksnost svoju - i mišljenjem jednog istaknutog istoričara i patriote. (Nije N. Kilibarda). Predstavnik nauke je, naravno, pozdravio širinu i delikatnost fenomena doušništva i pridodao mu, dabogme, osoben spoznajno teorijski interes. Zanago, nije suvišno napomenuti da špijanje, mada popularno - kao vlastonosna metoda i inače - nije jedini način obogaćivanja, sticanja i produbljivanja znanja i društvene svijesti. Potrebu da se nešto šire dozna i spozna ne može ispuniti sama OZNA. Čemu uostalom tolike Akademije?! Koje se osim etničkih, bave i univerzalnim istinama.

Naravno, ono što je od značaja za nauku može biti nevažno ili čak štetno za vladajuću politiku i business. Važno je napomenuti da je obratan slučaj nemoguć. Nije zabilježen, izglasan, ergo - nije ga bilo. Naučnici, pak, znaju svoj dug: vazda orni i inspirisani da ovjere i pozdrave političke programe i pravce razvoja.

Minervina sova i žbiri

Istorijska nauka, kao Minervina sova, uzlijeće u sumrak i dokazuje da je sve u nedavnoj prošlosti bilo ka’ najbolje. Ako se nekima čini očiglednim da je štogod pošlo naopačke, malo li je i kratko, istorije ? Pak se - naučnom metodom, suvereno - uzrok sadašnjih nevolja izmjesti na bezbjednu daljinu i naznači u duboku prošlost. Sa kojom današnje rukovodstvo nema blage veze, već zbog vremenosti i mladosti svoje. Uostalom samo površni umovi ne uviđaju zašto je istoričarima većma bliskija i slađa 1918. od 1948. godine. Špijuni iz ćetr’es’osme, borci su za ideju - u plemenitoj zabludi i korisni idioti. Umalo da spase državu. Spremni da pregore i satru komšiju, plemenika, rođaka, bračnog i ratnog druga za (Titovu) političku direktivu, Partiju, nesigurnu sadašnjost i maglovitu budućnost. Proročke su, ipak, Titove riječi: Partija koja je ima ovakve kadrove ne mora da brine za svoju dugovječnost.

Ukratko, tadašnji i docniji žbiri, kamen su temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno. Događanje naroda, AB revolucija, rušenje fabrika, srpski populizam VIII sjednice, Crnogorska „državotvorna“ preinaka i revizija njena - nove smjernice k obaranju na manje bratstvo... svak’ (vilajet, nahija, zaseok, populacija), naposljetku, ima pravo i obavezu na zasebnu Ideju, etnički identitet i svoje „srpstvo“. Uključujući i najpotonju LGBT populaciju, ponosnu i najponosniju od svih. Slavna VIII sjednica iscrpila je time sve svoje istorijske mogućnosti.

Sve dvorske spletke i za šire mase neočekivani i čudni obrti odrađeni su blagodareći korumpiranoj i spremnoj poslušničkoj podršci, u duhu uhodane partijske rutine. Kao po špagu. Niko, pa ni etnoakademici, još ne zna koliko je sve to koštalo i koliko će tek da košta poreske obveznike i njihove potomke. Sva ta masivna špijunska inžinjerija, pritisla na sve tanji i jadniji radni dio crnogorskog društva.

Nemoguća lustracija

Mnogi Crnogorac – civil - bio je svjedok kad su „doušnici i agenti komunističke vlasti“ burnih devedesetih i još burnijih dvijetisućitih bez krzmanja skupa sa svojim poslodavcima priješli k novim projektima i gospodarima. Naučeni da slušaju a to svaka vlast zna da cijeni i nagradi, bili su u prvim redovima borbe za očuvanje žive sile vlastonosne strukture. Komunisti, nacionalisti, socijalisti – federalisti, independisti, tribalisti i globalisti. I vazda patriote, poštenjačine i rodoljubi – domoljubi, rekao bi pomenuti Akademik.

Jasno je dakle da „dušnika komunističke vlasti“ već decenijama nema. Tranzicija je učinila svoje. Obnovljeni, svi na broju, odavno su sasma drugi identiteti. Ođeveni u evroatlantsko ruho: na staru lozinku se ne odazivaju. Menadžeri integracija, krupnog i srednjeg kapitala. Vlasnici nekretnina, Business class. Vjerni sebi – karakter je čovjeku sudbina - trezveni, nipošto fanatici ideje, imaju kartu za sve pravce, pretplaćeni na prvu klasu. Svakoj revoluciji naredni. Zahvaljujući njima postojeća vlast može da ponudi sve vrste usluga novim strateškim partnerima.

Кад свеци марширају

Kad sveci marširaju

Državotvorci su pri tome da prikrajče posa’ i naprave državu po svojoj mjeri - raskinu stege rigidnih ekonomskih zakona, krutih pravnih normi i okova fizičke stvarnosti općenito - za sebe i svoje potomstvo

Uvecaj!

"Neophodno je da sam Britva evoluira i “shvati” ili dobije radni nalog sa odgovarajuće adrese" (Foto: Savo Prelević)

Ratimir Vujačić

„Sveti Liberalni savez je obnovljen! “(Slavko Perović)

Političari u MNE zahvataju i konzumiraju stvarnost u njenom totalitetu. Na poprištu su sviju bitaka: od rješavanja pitanja gole egzistencije – mnogima je to prvi i jedini posao – zatočnika i miljenika njenih, do uzdizanja istih k nebesima i blaženstvu beskrajne vaseljene. Otuda letove državnih odličnika i činovnika, vladinim avionom, na sportske i ine ugođaje, valja percipirati kao podvižavanje, pripremu na putu k nebesima i neomeđenom horizontu vječnosti. Privikavanje na etar i plavetnu boju, odsutstvo gravitacije i prozračnost.

Odvažno implementirajući temeljne i korjenite obrte na polju ekonomije, ličnog imovinskog statusa, hitri i smjeli, ne zanemarivši obnovu duhovne sfere – dapače - bez da trepnu uskaču u svekoliko nasljeđe, urbanizam, lingvistiku, religiozne ustanove...kadri pritom prijeći trnovit put od proletera do rentijera; prečicom od komuniste ateiste do kapitaliste i crkvenog reformatora. Trenutno smo u nemogućnosti da budemo djelatni i zagnjureni u banalnost i sitnice svakodnevnog života glasača tj. građana.

Državotvorci su pri tome da prikrajče posa’ i naprave državu po svojoj mjeri - raskinu stege rigidnih ekonomskih zakona, krutih pravnih normi i okova fizičke stvarnosti općenito - za sebe i svoje potomstvo. Oslobođeni svekolike teže i obaveza koje nameću predanje i materijalni svijet. Sve je to luk, voda i danguba za ljude posebnoga kova - Armani oklopnike – revolucionare opšte prakse. Da nije neki filosof već ranije ugrabio, zanago bi naš nezavisni politički genij, prekaljeni revolucionar, uzdahnuo: “jer tebe ljubim o vječnosti”

Pitanje duše i država

U MNE se, metafizikom, duhovnim činiocima, pitanjem duše i podešavanjem iste, pomno bavi partija i njeni državni organi. Partija nipošto ne dozvoljava da se osjetljivo pitanje sprovođenja ideologije na planu duha i identiteta prepusti ustanovama koje, stručno potkovane, ne preferiraju političku budnost i odanost svijetloj sadašnjosti.

Stoga opoziciji, koja nema pristup državnoj moći, ne preostaje ništa drugo nego da se posveti segmentu fizike koji se zove akustika. Elem, da galami. Tako ispoljava svoju nemoć i oduzetost po pitanju bitnih stvari. Koalicione glavne odrednice (neoliberalizam, NATO) su nužne i nedokazive, ne trpe raspravu i nemaju alternative. Ko je bio dovoljno lud da dovodi u pitanje društvenu svojinu i nesvrstanost u vrijeme dok Britva bijaše komunista, bio je zbrisan kao političko i moralno ništa ili prepušten radnicima u bijelim mantilima. Neophodno je da sam Britva evoluira i “shvati” ili dobije radni nalog sa odgovarajuće adrese. Pak oran otpočne novu revoluciju sve podižući obrve i sladeći se novim parolama. Opozicija je tu čisti višak i badava jede narodne pare.

Samo je koalicija sveta

Opoziciji dakle preostaje da diže dreku. I da se tijem načinom prsi i nadmeće u poštenju sa depeesovcima upravo tamo ’đe su najjači. I nenadmašni jer igraju utakmicu na domaćem terenu – poštenje je njihova izvorna disciplina. Iskustvo i sudije su na njihovoj strani. Za ostale nema mjesta. Nema ni Suda u MNE koji može odgovoriti, bilo što dokazati i preinačiti, po pitanju poštenja ove družine. Diktatura - rekli bi teoretičari, dušmani i gubitnicu raznih boja.

Šuškalo se o tutkanju i zapošljavanju pospanih i potkupljivih glasača. Ne, mi to ne radimo jer nam je poštenje najpreče. Tek, oni što su tutkali i ututkavani postadoše jedna koliko gotovanska toliko i uspješna životna priča - kamen temeljac obnovljene neoliberalne MNE. Na zgražavanje Liberala koji su to zanago drugačije zamišljali. Ali, avaj, dok su Liberali grmjeli podrška njihovoj zamisli bijaše skromna. Mada su govorili neke sasvim razumljive i prirodne stvari koje i ovca vidi ležeći. Ukoliko se to ne kosi sa njenim interesima, naravski.

Bez novih svetaca ako može

Tek, svetaca imamo u dovoljnim količinama. I pojedinaca slobodnih i bogatih. Ali ko je mogao pretpostaviti da će to postati samo zato što im je poštenje na prvom mjestu i bez alternative. Osim poštenja nemaju drugog zanata niti znaju što drugo da rade. Otuda im je tako prijeko, preče i najpreče.

Ipak, zajedničko je Liberalima i komunistima – Socijalistima, produkcija Armani svetaca. Same građane smatraju suverenim i nezavisnim ne samo u pravnom smislu i od Srbije nego i neodvisnima od vitalnih , ekonomskih i civilizacijskih potreba. Kao da su i građani sveti, poput svojih političkih poglavica. Crnogorac jeste ponosni homo politikus, ali i živo biće sa humanim potrebama. E, taj je u obnovljenom ekonomskom neo poretku upućen i sveden da živi od širenja suncobrana, pranja tajkunskih jahti... Taxi vozači – obaška. Snaga države.

Afera snimak

Časlav & company nijesu majstori da naprave bure, da valjano vode državu i ekonomiju ali zato znaju sve ostalo. Business, varke, smicalice...rasturaju lingvistiku i neformalnu logiku - sve self made, večernji kursevi i uz malu pomoć svojih prijatelja

Uvecaj!

Sa Anketnog odbora (ilustracija) (Foto: Boris Pejović)

Ratimir Vujačić

Medijske spekulacije vezane za tzv. aferu "Snimak" su doživjele krah radom Anketnog odbora koji nije uspio da dokaže zloupotrebe državnih resursa i diskriminaciju po partijskoj osnovi jer se to nije ni dogodilo, ocijenjeno je danas iz DPS-a. (Vijesti 01.08)

Još jednom se pokazala stara politička mudrost: zgodno je biti pozitivan. Doduše u jednoj specijalnoj grani, medicini, nije veselo, lasno ni jeftino, bogme ni zdravo, biti pozitivan – recimo na HIV i druge viruse. Međutim, ako jedan medicinski trudbenik – mikrobiolog – može da zanemari pravilo vlastite struke, pak se pozitivan otisne u političke vode, onda tim gore po medicinu i njenu rigidnu terminologiju, nikako medicinara. Krstio je sebe pozitivnim, zanago, u jednom sasvim pozitivnom - političkom smislu.

Razumije se, u daljem tekstu koristićemo politički pojam pozitivnog, u mjeri koja ne narušava izvorni patriotizam i potrebu kontinuiteta vladajuće klase. Kao što znamo, u politici su predznaci i kvalifikacije privremeni i nepostojani, stvar partijskog interesa i strasnog lova na glasače. Otuda njena jedinstvena privlačnost na koju nijesu imuni, eto, ni istaknuti ljudi od struke i egzaktne nauke. O sklonosti inžinjera iz proizvodnih hala da čekić i nakovanj zamijene srpom i čekićem, potlje - po potrebi - rodoljubljem, etnolingvistikom i crkvenim poslovima, ranije smo si uzeli slobodu skrenuti pažnju.

Sve snage pokrenuli smo na magistralnom, državotvornom putu podjela i reformi koje ih podupiru i u stopu prate. Malo nam se što može prigovoriti na planu sustavne etnifikacije, raščlanjivanja i cijepanja, drobljenja i usitnjavanja do na sitne obojke – ćer’ sve do ogoljenog i usamljenog, ojađenog, zbrkanog i raspamećenog pojedinca. Siraka tužnog bez igđe ikoga.

Časlav i Serjoža

„Tako je za predlog zaključaka Demokratskog fronta glasalo pet poslanika opozicije, pet je bilo protiv, dok je Azra Jasavić (Pozitivna) bila uzdržana zbog amandmana SNP-a u kome se navodi da je zloupotreba bilo i u vrijeme referenduma“. (Vijesti 01.08.)

Časlav je ono što jeste – portparol – Serjoža ono što nije, demokratska opozicija. Onaj koji fali za sintezu, treći igrač, elem SNP, opoziciona stranka sa dna kace, iskusno je podigrao Serjoži, znajući ’đe je taj najtanji. Taj „principijelno“, kao oparen, državotvorno, za spas države i njenih resursa, priskače upomoć Časlavu u odlučnom trenutku. Taj isti Serjoža zagovarao je i ometao opoziciju da preuzme vlast u Nikšiću, kupovao vrijeme za Časlava sve dok isti nije uzmogao da se oporavi i pobjednički objavi povratak na privremeno izgubljenu teritoriju.

Da, Časlav & company nijesu majstori da naprave bure, da valjano vode državu i ekonomiju, ali zato znaju sve ostalo. Business, varke, smicalice... rasturaju brale lingvistiku i neformalnu logiku - sve self made, večernji kursevi i uz malu pomoć svojih prijatelja (with little help…). Časlav, i ovom prilikom, manirom ingenioznog logičara suvereno izvodi zaključak - sintezu rada Anketnog odbora: kreativno poopštava interes sirotih DPS poslušnika – glasačkih lutaka - i izdiže ga na rang apsolutne istine. Isti, siroti poslušnici, odveć prestrašeni da bi odali šefove koji ih hljebom ‘rane, nijesu bili zainteresovani ni ovog puta da pucaju u same sebe. Za ljubav neke apstraktne demokratije, ravnopravnosti građana i pravne države. Najavio je bogomi onaj Depeesovac O.S. da mu je “obraz preči stotinu puta”. Naposletku, što će nama pravna država kad imamo partiju i poštenje.

Glasam dakle postojim

Ostalo je da partijski poslenici i Agitrop finalizuju komendiju i odrade svoj dio posla. Radilo se, zaključuju, o običnoj medijskoj spekulaciji - Anketni odbor nije uspio da izglasa zloupotrebu državotvorstva i državnih resursa. Neizglasavanje spremno povlači uhodani lanac DPS tautologija: dokazni postupak se pokazao suvišan i zlonamjeran, prazan i neosnovan.

Nikakve zloupotrebe i koruptivnih radnji nije bilo. Neizglasano biva bespredmetno i nevažeće nestaje iz pojavnog svijeta pak dobija svoj ontološki ekvivalent u ništavilu. Ništa se nije dogodilo. Da jeste bilo bi izglasano. Naravno, ovo ne znači da nepostojećih predizbornih radnji neće biti i ubuduće – dapače. Samo da se onaj O.S. još jednom zakune u poštenje.

Nakon ničim izazvane afere, tokovi se vraćaju u mirno svoje svoje korito: DPS suvereno i pošteno vlada, SNP je opet pokazao da nije opozicija vlasti i naopakom državotvorstvu nego državi, pokušavajući da točak istorije vrati unazad, dok je “Pozitivna” još jednom potvrdila posvećenost čuvanju DPS- tekovina poput zjenice oka svoga. Najmanje je važno ako je sav ovaj igrokaz osmislio i podijelio uloge - sam DPS.

Socijalpatriote

Državotvorci, kao vlasnici vlasti, obitavajući na državna jasla - moraju dabogme voditi računa da im domaćin ne zanemogne i presuši. Inače prikratiše vesele zemaljske dane i uprskaše već gotovu stvar oko vječnosti svoje i svoga djela

Uvecaj!

SDP (ilustracija) (Foto: Vesko Belojević)

Ratimir Vujačić

“Da mi je iz oka ispao, preča mi je država” (R.Krivokapić)

Kad dođe „voda do poda“, jedanak se poštenijema javlja briga za državu. A ne, recimo, za svoje sopstvo: da se kao građani srećne ruke zabrinu za vlastito blagostanje. Vladarske poslastice i udobni položaj „državotvorca“ zamijeniti pozicijom ravnopravnog građanina nezavisne, ne, ne, bio bi to neviđen i grozomoran slijed događaja. Ni u san se ne usnilo. Na sreću imamo državu za spasavanje.

Nije patriotski izjaviti kako si sam sebi jedini bližnji. Dalek je tader i onaj koji te povlastio, rukopoložio, luksuzom ovjenčao. Poglavniku SDP-a bilo bi preče i prešnije da brine za sebe kao vremenito biće i vlastonosca. Crna Gora je nedoder, to je bar nesporno, promptno je spasavati živu silu, lične benefite i ono malo tekovine od nekretnine. Nove vlasnike kapitala i stare obnašatelje vlasti.

Ali nauka logike ne uvažava činjenicu da se radi o čo’jeku i „ljudima posebnoga kova“ (J.V. Staljin). Njemu i njima priliči briga za državu mada je kao što svi znamo - vječna. Oni su ti koji ulivaju i zažižu postojanje na mnogaja ljeta. Država je, razumije se, komat mlađa i zelenija od njih. Vječna jeste ali samo zahvaljujući geniju, posvećenosti - požrtvovanosti patriota i revolucionara.

Državotvorci, kao vlasnici vlasti, obitavajući na državna jasla - moraju dabogme voditi računa da im domaćin ne zanemogne i presuši. Inače prikratiše vesele zemaljske dane i uprskaše već gotovu stvar oko vječnosti svoje i svoga djela.

Prepaid Crnogorci

Za razliku od dosadašnjih, običnih, tradicionalnih Crnogoraca ljutih siromaha, odrtih težaka, jada i bijede - Crnogoraca po rođenju i patnji – današnji procrnogorci su novi kvalitet, biće drugačije, neoliberalno, naprednije i prepredenije. Nesklono radu ali prikladno veoma i spremno za darvinističku borbu u postmodernim uslovima. Obnovljivi, lahko pronalaze pogodan i prigodan identitet.

Zordelije kao i oni starinski, obzirno i ljepše ođeveni, nakićeni... ali ’oće da im se učini dio od nacionalnog bogatstva da bi se osjećali procrnogorski, svoji na svome - državotvorci. Vjerovati im je kad vele da je neponovljiv taj osjećaj. Koji, nažalost, ne mogu da podijele sa ostalijem građanima. Jok da ’oće da budu golaći i poštena sirotinja. Ne denjaju drugačije da budu pozitivni, etnocentrični, borci za nacionalnu ideju... i da nose časno ime crnogorsko. Britva je samo jednom na Cetinju rekao da je spreman na žrtvu, da se povuče i zanemari lični interes za ljubav nezavisne Države. I održao riječ: napustio je suvlasništvo u Prvoj! Za tričavih milion i sto hiljada.

Kao Komunisti bili su zanago jeftijiji i lakši za održavanje.

Etnodemokrata posebnoga kova

Napustivši pozicije radničkog pokreta i svijetle budućnosti, naš se Socijaldemokrata, posvetio etnolingvističkim i organizaciono crkvenim poslovima. Ne tuče se više žica na polju proizvodnog rada i odnosa, već čiste ideologije, sve ploveći oblacima i izmaglicama političke parole. Ovakva pregnuća, osim što uspješno njeguju i obnavljaju subhaotičnu situaciju kretanja u nikuda i hladnog građanskog rata, jedva da imaju i jednu dodirnu tačku sa poznatim iskustvima i državotvorstvom evropskih država. Ima, eto, palanačkih biciklista koji si umisle da su Otto von Bismarck. Još kad zasjednu u Audi 8.

Mogli bi naši etnoakademici, kad pospreme prošlost, dovedu ju u red i usklade sa novom razvojnom filosofijom DPS-a, konačno izračunati koliko narod (entitet koji je naslijedio radničku klasu) košta višedecenijsko školovanje Krivokapića i drugova.

Demokratski školovan, morao je opet da se ogradi od naroda - kao ranije od radničke klase. Nikako, naime, da prenese svoje oduševljenje NATO-om na premili mu narod, potonje poreske obveznike. Obezbijedi demokratsku podršku za svoj demokratski projekat. Pak se, grko razočaran (jer mu je poštenje i data riječ sto puta preča) teška srca, uprkos volji demosa, opredijelio da ga privede snagama globalnog imperijalizma. Sa obije noge u jedan opanak. Neće više đao’olju prozborit’ a kamoli s njime odit’ u Crkvu, ko nije poletan i rad Atlantskom dogovoru.

Jesu li ovo, zaboga, oni mangupi što ih je najavljivao drug V. I. Lenjin kad je rekao: „Doći će nam glave mangupi u našim redovima“? Jedan američki humorista, crnac i Crnogorac, reče: „Ako me prevariš jednom, ako me prevariš i drugi put – pa budimo sigurni da ćeš to učiniti i treći put“.

Држава и поштење

Država i poštenje

Kakva bi to bila država ’đe se poštenje dokazuje pred državnim organima. Država u kojoj je zakonodavstvo tako izgrađeno da ne dopušta čovjeku da bude nepošten, čak i ako on jeste nepošten. Što je DPS-u preče: poštenje ili pravna država? Poštenje, po stotinu puta. U protivnom...

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: Arhiva "Vijesti")

Ratimir Vujačić

„Meni je obraz preči od stotinu anketnih odbora" (O.S. funkcioner DPS-a)

Stari Grci su govorili: „Zakon - kralj svega, i bogova i ljudi“. Iz toga je slijedilo da je bezakonje najveća nesreća koja može snaći ljudsku zajednicu, jer se kod izvjesnog ljudskog soja – koji se radije oslanja i poziva na poštenje – u bezakonju ispoljava sklonost da u zadovoljavanju svojih osnovnih nagona nadmaše po surovosti i same zvijeri.

Neophodno je, međutim, misli, postupke, riječi i namjere vladajuće partije i njenih trudbenika, iskrenih patriota i stručnjaka za namicanje glasova - planera vječnog vraćanja istog – tumačiti u građanskom ključu i evropskom horizontu. U prisnoj vezi sa starinskim, domaćinskim običajima, čestitošću i poštenjem. Nikako u nekoj drugoj inspiraciji, namjeri i kontekstu.

Poučna je priča da je kralj Nikola prilikom obilaska Grmožura – ostrvca gdje bijahu zatočeni najteži prestupnici – na pitanje što su počinili, samo od jednog robijaša čuo priznanje da je ukrao ovcu za vrijeme gladne godine. Svi ostali su bili pošteni i nevini osuđeni – po vlastitom iskazu. Kralj Nikola, iskusan i mudar vladar, naredio je da se pušti na slobodu onaj lopov, da ne kvari ostale poštene pritvorenike.

Spinoza i naši etnoakademici

Baruch de Spinoza (1632-1677) čovjek nepotkupljivog uma – nudili su mu i zlatnike da prestane da piše – otkrio jednostavnu istinu: da ni jedna država ne može biti dobra država ukoliko se prepušta ličnom poštenju ljudi. Možete, napraviti jedan pravno-politički sistem u kojem čak i najpošteniji ljudi postepeno postaju lopovi, i to legalni lopovi. I da su pritom uvjereni da potpuno legitimno rade taj svoj posao. Otuda ništa čudno ako vidite neke sumnjive face kako tvrde da su državotvorci. Grade državu po liku svojemu.

Aktuelan je slučaj poštenja člana partije O.S. izloženog nepotrebnom udaru od strane demokratske opozicije. Svaki član DPS-a krije u sebi golemi moralni potencijal, samoprijegorno tinja i služi partiji bez da traži bilo što osim da mu se ne dira u svijetao lik i obraz. Na braniku je fundamentalnog DPS principa: obraz iznad svega - pošten član, jaka država. Zakonska snaga po volji i želji etažmenta. Sa mjerom se pali, sa mjerom gasi.

Nipošto obratno: kakva bi to bila država ’đe se poštenje dokazuje pred državnim organima. Država u kojoj je Zakonodavstvo tako izgrađeno da ne dopušta čovjeku da bude nepošten, čak i ako on jeste nepošten. Što je DPS-u preče: poštenje ili pravna država? Poštenje, po stotinu puta. U protivnom ode članstvo, puče namah cijelo zamešateljstvo, privilegije, državotvorstvo, ako se neko samo drzne, natrunji ili dovede u pitanje prvijenstvo poštenja na našem putu. Evroatlanskim integracijama, fondovima i stranim investicijama.

Naravno, nije moglo biti riječi o tome da nam državotvorci obećaju državu u kojoj za pravdu i slobodu neće biti drugih utvrda i garancija osim poštenja vlastonosne partije i njenih članova. Koji naravski, priznaju samo sud svoje partije (kako ih je već naučio najveći sin naših naroda J.B.T.). Kad najviši državni organ pokuša da postavi stvari u Ustavni okvir, partija kao jedna, ogorčeno i ponosito postavlja i odlučno ističe svoj suverenitet sto puta viši i važniji od države. Ovakvih državotvoraca svijet odavno nije vidio - još od onoga što je rekao: „država to sam ja“.

Pozdrav iz Australije

Postoji autentično svjedočenje da je jedna crnogorska građanka otišla u Australiju jer u Crnoj Gori – mada visoko obrazovana – nije više bila u stanju da razluči laž od istine. Pametna neka cura: znala je da u državi u kojoj je preteško utvrditi istinu, ubrzo pada i pravda jer ne može pouzdano da se dokaže nepravda. U tako zabrkanoj državi ostaju bez odbrane i druge humane vrijednosti... uključujući i slobodu koja postaje sloboda zločinjenja i ostalih udruženih poduhvata. Ako nemaš gdje dokazati da ti je neko oduzeo ljudsko pravo i slobodu, kako ćeš tražiti da ti ih vrate. I od koga da tražiš pravdu, ako je država sto puta jadnija od poslušnog i bezbojnog člana partije. Koji - odnekud moćan - očekuje da njegovo poštenje postane svjetionik prema kojem svi treba da se upravljamo.

Џемпер и држава

Džemper i država

Današnji državotvorci naslijedili su i baštine vještinu i tehnologiju prethodne velike priče. Usrećitelja narodnih, komunista, koji su tom prilikom nesmotreno - pojeli Socijalizam.

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: Savo Prelević)

Ratimir Vujačić

Lukavstvo je jedan od osnovnih zakona prirode. Blisko političarima - nesaglasno moralu - toj dalekoj i neposvećenoj sferi njihovog ponašanja. Moralno biti il’ ne biti, mrsko je i nedostupno političarima te ga upražnjavaju uglavnom u promotivne svrhe. Pojedinci posvećeni političkom zanatu, vole prije svega, sve što  život pruža a vlast omogućava. Probijaju se i preporučuju gipkošću, domišljato vođeni neodoljivom željom za prisvajanjem vlasti. U tom ključu valja tumačiti sve njihove kameleonske boje i mijene.  Ključni pojam je obnova, mada im nijesu strane ni revolucije: sve što može da prođe polusezonu ili makar jednokratnu potrebu. 

Posmatračima tog ljudskog soja preostaje da se dive snalažljivosti, vitalnosti i istrajnosti njihovoj. Jeste da imaju bogatu praksu, to je jedan od najstarijih zanata, ali ipak... Bitišu, žive život na hedonistički način ali sve vrijeme pozivaju na uzvišene i nezaobilazne društvene vrijednosti: poštenje, život dostojan čovjeka, državu, ravnopravnost... Neko ih je stoga, ne bez ogorčenja, nazvao šibicarima. Pogrešno: nije sporno da postoje sličnosti koje površnog analitičara mogu da zavedu. Razlike su nevelike ali bitne. Šibicari, dakako, znaju i primjenjuju igru skrivanja ali vrte jednu te istu kuglicu. Provaljeni su. Društvenoj nauci i Akademicima nepoznato je od čega sada egzistiraju. Reformisali su se zacijelo, ali teško je odgonetnuti pravce razvoja šibicarske ideje. Osim toga, šibicari su oslonjeni isključivo na snagu svoga genija: ispod časti je svake Akademije,  Javnog servisa, naučnog instituta, međunarodne zajednice, investitora... da im se nađe pri ruci i ponude neophodnu podršku.

Hedonizam je patriotizam

Nadalje, hedonizam nijesu izmislili političari, pak je poistovjećivanje istog sa njima zanago pretjerano. Turati sklonost prema čulnim zadovoljstvima u definiciju političara bio bi sumnjiv posao sa aspekta logičke korektnosti. Mnogi vole život na profinjeno animalan način, seks, francuska i domaća vina, ali se pritom ne pozivaju na vječnost, radničku klasu, nacionalne manjine, Evropu. Doduše, nije neuobičajeno u našem narodu (pa i narodnostima) da  građanin izlazeći iz kafane, propisno nacvrcan i nakon dobrog roštilja, da sebi oduška i podvikne: „Živjela komunistička internacionala“.  Ali, molim Vas, ko će pomisliti da je taj član vladajuće koalicije ili borac za našu stvar? Da je prolupao i pobrkao parole od prije i poslije AB revolucije. Ne, u najboljem slučaju, taj galamdžija i globalista je neki lakomisleni bravar ili moler koji je častio sebe (i nekog grebatora) nakon omrčene dnevnice. Razlika između njega i političara je tolika da ne može biti veća. Eto koliko stvarnost zna da bude varljiva. (Stoga nije čudo da se političari nerijetko upravo na nju i pozivaju).

Današnji državotvorci naslijedili su i baštine vještinu i tehnologiju prethodne velike priče. Usrećitelja narodnih, komunista, koji su tom prilikom nesmotreno - pojeli Socijalizam. Obavezni junaci i nadalje su patriote i neprijatelji, koje ovi prvi neumorno otkrivaju i imenuju. Neprijatelji su njihov ponajbolji ali - sve su prilike – i jedini proizvod. (Sav ostali samopregoran rad njihov, spada u sferu potrošnje) Ipak vještina, pozlata sa zanata, sve više, otkriva se i doima „bljutavo kao prozrijeta opsjenarska vještina”(G.V.F. Hegel). Što bi rekao jedan anonimni savremenik, a zabilježio I. Andrić: „Kad čovjek sluša radio, pomisli da ovoga rahatluka – kao u našoj državi -  niđe nema“.

Jagnje i prvi milion

Kad se, nevoljno, komunistička avangarda našla pred sudom istorije i onim što se zove trenutak istine, optužnicu za njihov epohalni promašaj i blef sačinili su mlađi partijski drugovi, sasvim odmjereno i u duhu ideje hedonizma. Glavna zamjerka i dijagnoza odnosila se na jelovnik revolucionara i masnu hranu najvećih sinova našeg naroda: kao što ih je i Ljekar prethodno upozorio – previše jagnjetine. Jagnjad se ujedno pokazaše kao jedine nevine žrtve odvažnog komunističkog pregalaštva i poduhvata. (Znali su mladi pučisti da će račun koji su načinili jagnjofuci tek prispijevati - nadugačko i naširoko). Naravno, za razliku od nekih drugih šteta i zuluma, koje svaki veliki projekat nosi sa sobom, jagnjići nijesu dobili izvinjenje, trg ... Akademije o svemu tome ćute. Njihov vidokrug i prvijenstvo uživa slavna prošlost. Mudraci uzlijeću u sumrak - kao i Minervina sova  (opet  Hegel).

Što li će budući AB revolucionari – prilikom prezimanja štafete - istaći kao glavnu propust sadašnjih usrećitelja i dobročinitelja naših? Svakako, sudeći prema njihovom habitusu i intelektualnom kapacitetu, neće biti posebno inventivni ili nedajbože strogi i radikalni. Takođe je mala vjerovatnoća da će svojim šefovima spočitavati bilo šta u vezi hranljivosti morskih plodova, francuskih vina, obaveznog deserta. Ili pak prvog miliona - bez  pedigrea.  Zanago, pustiće u opticaj zlatnu ploču (iliti kuglicu skrivalicu): jednu epohalnu ideju, gospodo i drugovi – braćo i plemenici - ne može da iznese i ovaploti jedna generacija patriota. Nužna je obnova, podmlađivanje, ljepota i novo poštenje na našem putu u svijetlu budućnost i vječnost.

Мило није сам

Milo nije sam

Sanjali su Deindustrijalizaciju, predgrađansko stanje lišeno glavoboljne proizvodnje, fleksibilno - partijsko Sudstvo uz milozvuk gusalah i mehkih suglasnika. Gdje konačno nema rada i rezultata rada. A bogatstvo ponosno ističe kao društveni odnos

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: Arhiva "Vijesti")

Ratimir Vujačić

Šta je to u crnogorskom biću što ga goni ka neoliberalizmu. I to nakon Socijalizma kojemu Crna Gora bijaše odana mimo drugih. Privrženost Komunizmu - jošte ga hvale i veoma žale - većma je razumljiva: jednakost, nagrađivanje prema radu, veliki vođa, jednonačalije... Znao je to da cijeni i voli ozebli plemenski čo’jek ukorijenjen u slozi i uravnilovci– nespokojan u potonjoj palanci - čardaku ni na nebu ni na zemlji. Zastrašen kapitalizmom i modernizacijom. Pristupio je revoluciji kao protivteg njenim modernim stremljenjima, zaklet povratku i obnovi plemenskog rahatluka. Koji je upečatljivo opjevao Sveti Petar Cetinjski u svojim poslanicama.

Princip „nagrađivanja prema radu“ bio je garancija ubogosti i jednakosti kao osnovnih vrijednosti plemensko-palanačkog univerzuma. Ako je neko odmakao po pitanju imovine bilo je vidljivo da stvari idu nekim paralelnim i pogrešnim tokom: budna partija - čuvar kursa - promptno je sačinila komisije za ispitivanje imovine nepoznatog porijekla. Bio je to prevashodno poziv na revolucionarno poštenje – Zakon i pravna država bijahu skrajnuti i u drugom planu. Naime, Ustav i Zakon mogao si da kršiš ako si zavjetovan Partiji na vjernost i podobnost. Ko je štogod pridodao sebi mimo rezulatata rada, valjalo mu se suočiti sa partijskim organima po pitanju pravovjernosti. Državni organi ne pitaju za podobnost no se drže Zakona kao p’jan plota; pak bi ondašnje neoliberale tretirali kao prestupnike i krivolovace. Ali imali smo, tada, samo partiju.

Neoliberali u Socijalizmu

U Tužilaštvu su zasjedali strogi učitelji R.Č. i M. koji bi smjelo, na nagovor partije, otpadnike od fundamentalnog načela namah smjestili na Goli ili pod Spušku glavicu. „Svjesna akcija revolucionarnih snaga“ imala je kao i mnoge druge i slične, sporadičan ili bolje - suprotan efekat: poneki vrli partijac vratio je stan ako je zakučio još koji ili imao kuću. Kad su budući neoliberali viđeli da je cijela rabota spala na svijest, poštenje, odanost narodu, revoluciji i partiji – bogaćenje je dobilo popriličan zamah. Potomci, današnji borci za transparentno bogaćenje, NATO-Evropljani, businessmani, neopatriote i državotvorci, ističu da ni u Socijalizmi nijesu bili bez gaća – naprotiv. Vazda u trinko nove džempere, nešto sa strane i ’leba sa kupovnom marmeladom. Komunisti kapitalu skloni, k Briselu nastrojeni i demokrate po pitanju Afganistana. Ademovica im bijaše - volumenom svojim – isprednjačila daleko u svijetlu budućnost.

Sanjali su Deindustrijalizaciju, predgrađansko stanje lišeno glavoboljne proizvodnje, fleksibilno - partijsko Sudstvo uz milozvuk gusalah i mehkih suglasnika. Gdje konačno nema rada i rezultata rada. A bogatstvo ponosno ističe kao društveni odnos. Prihoduje se po osnovu političke podobnosti, poštenja i ljepote. Boduju se patriotski duh, domoljublje, ljubav prema prošlosti, narodu i nacionalnim manjinama. Entiteti koji imaju basnoslovnu cijenu s obzirom na veličinu i slavu našeg plemena. Otuda zamašni profiti prilikom otkrivanja i obnove minulih neponovljivih vremena.

Nazočni u AB i etno revoluciji

U AB revolucijama se čiste i odstranjuju partijski elementi koji su kamen spoticanja novim zaokretima i pravcima. Zalutaju u partiju naivni pojedinci, opijeni principima i ideologijom. Nijesu mogli da pomire proleterski internacionalizam i etnocentrizam 90-ih; logički povežu Komuniste zaklete industrijalizaciji i neoliberalno rušenje fabrika i proizvodnih postrojenja. Vladajuću partiju koja je zastupala modernizaciju, napredak i humanu budućnost valjalo je upodobiti kozarstvu, obnavljanju predmodernog plemenskog društva; pozdraviti ukidanje radničke klase, zastupati divlju ljepotu, nepismenost i tupost širokih narodnih slojeva. Svaka koza, novo radno mjesto – poručuju nam neopatriote novobogataši. Čine ono što znaju... samo još da zableje, pomenute koze, i eto novih 40.000 samohranih građana.

Vladajuća ideologija svela se na dvije, tri parole sasma dovoljne za obnoviteljsko neoliberalni kurs. Učenje o vječnosti partije i popratnoj neprijateljskoj, antidržavnoj opoziciji koja, kao takva, bezobzirno jede narodni ’ljeb. Dok nam podmuklo radi o glavi. (Ako već imamo državu što ih, antidržavne, ne pohapsi nego šnjome straše ojađeni narod). Ne, opet će to oposliti podobne i svjesne neopatriotske snage. Zakon je mač sa dvije oštrice pa ko se istog lati, može od njega – Zakona - i da strada. Podučavao nas je u tom smislu veliki učitelj našeg naroda i narodnosti J.B.T:„Priznajem samo sud svoje partije“.

Vlastonosci sami sebe zapliću – sami sebe otpliću – pak ako se netko prevari i pokuša umiješati u njihovu rabotu i plemeniti zanat, grdno će se pokajati. Znaju, onako upleteni, žestoko da uzvrate. Stoga je u totalitarizmu po pitanju svog života a njine rabote - najpametnije ćutati. I zboriti dobro je – sve što te muči prije ili kasnije proći će... ako ne baš muke, a onda ti. Samo je Crna Gora vječna!