Три палме на отоку среће

“ СДП је дискриминаторска, на моменте расистичка и латентно фашистичка ” (др. Милан Поповић)

„ Ранко брате само настави нек цркну издајници свога рода!“ ( Коментар – Вијести онлине)

„ Знате ли колико лијепих мјеста има на овом свијету... полако пут пот ноге... такви људи сто то прицају су ЦРНОГОРЦИ .. ај полако ... “ (порука Колумнисти – Вијести онлине)

 

Толико је лијепих мјеста на планети земљи. Ми Црногорци, знамо за један Оток са именом - Голи. Исти је сада у другој Држави. На срећу пробуђених „државотвораца“ – поносних „црногораца“ - само просторно и географски. Ево нас опет 'ђе са заносом кликујемо: и послије голог – голи. Остао је склоњен у нашој идејној хемисфери као свјетионик и путоказ како се часно бори за своју „Државу“. Не партију, власт, револуцију, народну демократију, диктатуру пролетеријата, Титину линију…вилу на Дедињу. Не: Држава брале. По нашем лику и мјери занаго – Закон је ту само на досаду и сметњу. Бранили смо и промовисали радничку класу, друштвену својину, једнакост, братство и ... никако на посљетку, вазда и постојано – поштење.

 

На Голи се одлазило у партијском аранжману и трошку пореских обвезника. По основу дојаве и другарске размјене мишљења. Живјело се и тада од рада али умирало и скапавало од изјашњавања. Вазда је било наивних са вјером у сопствени осјећај правде – несклоних безусловној предаји новокомпонованим политичким идолима. Партија је узвратила жестоко. Напосљетку, оба конкурентска пута у бескласно друштво показаше се као беспуће и странапутица. Ћорсокак и заблуда. Мангупи у нашим и њиховим редовима: гулази и голи отоци. Много насиља за ништа ново: испаде да је Комуниста - капиталиста без почетног капитала.

Коначно, патриотизам и државотворство добијају нови лик и садржај. У духу транзит вриједности: нема више једнаких стомака – спроводи се једноумље на новој економској основи. Богатуни и сиромаси – развлашћена радничка класа – руку под руку. Адемовице су нам дефинитивно различите и разврстане по вертикали али мозгове ваља уједначити и уравнити. Довести у винкло. Уравниловка је провјерени „јасан одговор“ на нове прилике. И духовна хоризонтала као идеална нулта вриједност. Примитивизам, нихилизам и атеизам надмећу се ко је већи државотворац.

Ипак, поштење је закон рекао би Народ. Управо оно избија на врх опустјеле вертикале те уз сиромаштво представља највишу вриједност новог идентитета. То значи да се као такво ничим не доказује. Не стога што се нема чиме доказати него нема ни потребе. Самостално је суверено и неодвисно – само себи довољно и собом заокружено. Све се њиме доказује а оно ничим. Истина је - разумије се - пала на испиту и отишла у заслужену пензију: стално нешто пита, испитује, провјерава и доказује. Надасве, тешко ју докучити пак је коначно напуштена и расчињена у корист поштења. Отуда је поштење осовина савремене нам државотворне идеје. Надаље, оно је – за разлику од истине - свима видљиво, јасно и дохватно.

Правосуђе је сувишно у таковим условима. Чињеница да неки грађанин подкрада Државу, присваја и гомила себи - оно што одвајкада припада свима – небитна је и од секундарног значаја у односу на његово поштење и углед патриоте највишег домета. Елем, док такав - угледом и поштењем прије свега - брани Државу и добробит Нације, фрустриранима и неостваренима се привиђају кривична дјела. Посве некомпетентно – сложићемо се са Врховним судом. Уосталом, има толико лијепих мјеста на планети. И околини. А кад тамо одеш баш те брига да ли неко поткопава и отима: није твоје ни предака твојих. Други су тамо проливали крв, зној и сузе. Фрустрирани никако да схвате предности туђине.

Ту је наравски и вертикала капитала: корача се к Европи и правном поретку. На послу легализације првобитне акумулације. И ту је Држава закон. Развлашћени се уздају у бољу будућност – мада им се шапуће и приопћава да ће бити још горе. Увијек може бити горе знају и поручују они што им никад није било боље.

 

Што је мање патриота то је више патриотизма и обратно. Умјесто поуке о скромности из наше ближе повјеснице ради се на новом пакету и идентитету „родољубивих“ снага. Стасава нова интернет генерација на зло брзовића. На „патриотским“ сајтовима све врви од ври од емоција и разигране енергије идентитетских снага. Може се говорити о узбуђеном стању и узрујаном трагању анонимних дописника за изгубљеним завичајем. Предлажу цркавање и радикална рјешења, хумано пресељавање, удаљавање ван државних граница свих који досађују Предсједнику партије лично - Држави обашка. Тако се брани и држава твори: неистомошљенике на нову локацију. Црна Гора као оток непомућене среће.

Уосталом ниједна Власт није оскудијевала у добровољцима и сарадницима. Гувернер Пирцио Бироли имао је само ријечи хвале за симпатизере – несебичне и бесплатне жбире. Заточнике чисте емоције. Дједе Јово вели да је пријава за Голи било више него смјештајних капацитета. Такав „патриотизам“ користан је по Државу таман колико и болест за огранизам: у најбољем случају прође. Ако не метастазира.

Вујачић Ратимир

Битка за Идентитет

Граница између нас и непријатељске идеологије се опасно сузила. Умјесто да се продуби и удари зид – да нас јасно разграничи – пуштили смо непријатеља нос у нос. Дијели нас теке једна цртица. А та повлака му дође као превлака која се очас може пријећи. А о томе је грехота и мислити, да би Ми мрднули к другој страни. Али, не тугуј бронзана стражо. Идентитет је наш битка – бити ил' не бити - се наставља. У реду, са Црквом работа не иде најбоље - можда још горе – вјерници не разумију транзициони концепт и нову етапу револуције. Наши понајбољи кадрови раде у Привреди, бусинесс-у дабогме, гдје преламају главу како на најкраћи и најефтинији начин искористити протекцију: воле људи да учине али ништа бесплатно. Искварио их капитал-однос. Него, к теми.

Идејни трудбеници и реформатори јесу одлични али романтични попут плавог облака: усрећитељи и визионари. Тако Народ јоште схватио није што се нуди у пакету. Партија, из чисто тактичких разлога није могла све открити. Реформом је Законодавац јасно понудио оптимализацију садржаја Језика. Нијесу то само нове графеме за старе фонеме. Писаног трага и словесности на новоцрногорском језику као што знамо - нема - или га је довољно мало да говорници тог Језика могу да ћакулају до миле воље али немају шта да читају. На мах нестају муке око науке, поезије, астрономије... враћаш се у идилично предпописно стање и усмено предање. Стога из многих области културе и науке ускачу у помоћ, пионири и оснивачи – првијенци и извите искре духа и ренесансе. Све из почетка - имамо академике у заметку - почетне и почетничке кадрове. Огроман посао је пред нама. Али важно је да је он започет - учио је друг Лењин.

Овај невини почетак нове писмености и општа једнакост у незнању тек је спорадично захватила и озарила пучанство. Рачунало се на неодољиви шарм сиромаштва. Партија зна да памет људи васпитаваних у сиромаштву траје дуже од самог сиромаштва: прилагодљивост, тупост, осјећај немоћи... Више него довољно за успјех пројекта. Било је сувишно а донекле и противрјечно хвалити оскудицу и убогост у жару неолиберализма и нове развојне философије. Јесте утврђивање сиромаштва један од циљева одрживог развоја, али нек' се Власи сами досјете.

Тако нам се десио блам, да је на терену неких 43% аполитичних, одбило дијетални пакет. Пркосе Држави - хоће да читају књиге?! И то на Језику на којем су написане. Треба занаго, да им се нацрта да је вријеме читања и учења, забава доконих и мрачна прошлост: има бајто да се раде груби и прости – лише политике - послови за стратешке партнере. Носи пушка и остало. Чувају овце и сијеку дрва. Козе су опет на добром гласу: Партија је признала лијеве грешке а козарство – прећутно одобрава. Нека брсте. Једном нас смјело оћерала са села – сада нас стидљиво али искрено врће назад - да ијемо грки, знојем натопљени сељачки хлебац. 'Ајте, ајте - веле - али без нас, то јест њих.

Надаље, није било згодно потезати идеал сиромаштва – тај тврди и постојани темељ нашег идентитета - у обзорју обнове државности и капитализма. Капитализам попијева: „кока-кола, марлборо, сузуки“ - привлачан је за омладину и лакомислене гласаче. Обашка сеx, друг & роцк'н'ролл. И ту се намакне нешто гласача. Партија је, не без разлога, сматрала да никога у ЦГ не треба просвјетљавати о предностима сиромаштва. Оно је ту: бадава ли се распродавало... остајемо у најам као независни и своји на своме.

Максимално радно вријеме, јадна радничка права и плата – мизерија и оскудица – спремно су дочекани и већ наилазе на широку подршку партијског чланства. Површно је тумачење да су то само они што дремуцкају на државним јаслицама. Тачно је једино да су драгоцјен и надаље ослонац али није у томе суштина. Такав концепт подржавају и пензионери – забринути због малих пензија и неизвјесне будућности. Они којима бусинесс добро иде, нађу начина да „ћим више“ подрже и подупру. Шкрти на ријечима и емоцијама стамени су и поуздани. Што имају - залуду имају: концепт немаштине њиховим изобиљем није угрожен. Интелигенти пак не виде разлог да се излажу њежној пажњи Партије. Схоw муст го он.

Идентитет се гради на нечем трајном и чврстом. И неспорном: а то је сиромаштво. Елем, прећерало се са Језиком по питању идентитета. Језик „нема кости“: савитљив је веома. Оспособљен за лаж и обману - предио осликан политиком. Тањи се и одумире. Као Титина Држава у своје перо. Поданику и гласачу - радној снази независне - биће све мање од потребе и користи. Тако је и на Западу: мисле само професоналци. Вози Мишко и остали.

Партија је у првој фази Револуције препоручивала излежавање умјесто рада и учења уз беспоговорну послушност, наравски. Сада благо савјетује: спавање послије исцрпљујуће борбе за надницу и оплодњу капитала. Сан је рај за сиромаха. И здрави сеоцки ваздух.

Весели Скојевци Монтенегра

„Црногорски није језик етничких Црногораца, већ језик државе Црне Горе“ предсједник ДПС-а

 

Све се црни од црногорства. Скојевци трче почасни круг: током главне трке потрошили су велике ријечи, именице, покличе и пароле. Појела их велика револуција, остали на маргини тек пођекоји неоглодан придјев и једна мислена именица: независна, обоји у црно и држава. Правну Државу је Револуција одбацила на буњиште хисторије као сметњу неспутаном налету Партије. Позната је Титина примједба да се „неке Судије држе закона као пијан плота“ те је наложио да му се достави списак истих - што је и учињено. Као таква - Држава је требало да одумре у корист Партије. Учила Партија – говорио Броз. У Европи је обратно – отуда свеколике муке са седам услова.

 

Надаље – оштром идејном борбом - из коријена је ваљало ишчупати: нацију, етнофилство – црни национализам и припадајуће им надјеве. Нијесу почупани, дапаче нeначети  помогоше – гле парадокса - управо комунистичком кадру да се спаси биједе и лати непријатељске идеологије као сламке спаса. На заокрет спремни, не испуштајући масе из руку - право из запећка Историје - наставише Титиним путем. А то значи безобзирно рушити старо и ... обећавати ново.

 

Прво су тијем алатом растурили СФР Југославију на саставне дјелове – пак наставили да раде исто унутар дјелова – у регији исток. Пропадање, збрку и метеж, као своју несумњиву тековину, преточили су у шансу за лични просперитет. Друшвену самоспознају одложили на неодређено вријеме подгријавањем неријешених идеолошких размирица из непрегореле прошлости. Нова прича могла је да почне.

 

Представљајући себе као европљанина у часном покушају, партијски лидер и етнички трибун интернационалне провенијенције - даће Бог и државник - открива свој став гледе уважавања грађана властите Државе: „ приликом доношења одлуке да црногорски језик буде званични у Црној Гори, нијесмо се водили статистичким показатељима, већ искуствима региона.“  Грађанин је гласачка монада, идеолошки сурогат, предизборна парола и не заборавимо – статистички показатељ. Слатка прича о Држави – слатка као први милион - али грађани су нешто друго... ипак, Држава без грађанина је воденица без воде. Крастили нас по мјери Совјетске, потом Титине револуције – гонили се углавном између себе - сада нас раде по „ искуствима региона“. Аутономни чинилац и носилац Државног суверенитета – грађанин - у износу од 62% а потом 43%, мјерен партијском памећу изгледа занемарљиво, промашено, незнавено... грешно и превазиђено. Противно идејном пројекту главног одбора – политици : „јасног дефинисања одговора на идентитетска питања“ . Народ би рекао: „што мачка роди – то мишеве лови“. Тијесно испод Титиног шињела : „признајем само Суд своје Партије“.

 

Али, на другој страни барикаде – мој камараде – други грађани исте државе, случајно гласачи ДПС-а, заступљени такође у неком, додуше мањем проценту - источник су легитимитета и легалитета. И идентитета. Сапутници ИИ фазе револуције, обашка свједоци свеколике остварености и успјеха како предсједника тако и васцијеле странке на власти. Држава и грађанско друштво - на Скојевски начин, наравски. Држава - батина у рукама Партије - никако суверена и највиши гарант равноправности и аутономије личности свих грађана.

 

ДПС као револуције и фртутме заточник - сваке гужве пријатељ - ради на крупно, преусмјерава и манипулише читавим блоковима популуса, колективитетима – етносима. Од радничке класе створио је прво љуте Србе – потом „државотворне“ Црногорце. Од федерације Сербиа&Монтенегро – федеративну, мултиетничку Црну Гору. А онда, један веома парцијални, паланачки, са стручног становишта посве проблематичан нацрт Језика, прогласио обавезним за све грађане. Помоћу Устава разумије се – још једног појма који се убрзано троши и обесмишљава у Скојевском двотрећинском загрљају.

 

Заиста, гужви вични знају како се ради посао, како уз грмљавину парола провући и сакрити један ретроградни и антидржавни наум. Јер, који појединац се може усудити да прими на себе жиг противника Устава, државног пројекта, државотворног етноса, европског пута – Државе !? Грађанин са својим неповредивим правима, као прва и посљедња сврха и разлог постојања Државе губи се у партијским маглама о етничким идентитетима , групним третманима и стаљинским инжињерским пројектима. Идентитет је замишљен као трик питање и политичка питалица: да ли је А=А !? „Јасан одговор“ се сам намеће. Црно је наш идентитет – обоји у црно - државотворна процедура.

 

Партија зна да је најтежи задатак упознати самог себе. Стога је и ту вазда од помоћи: у оружаној фази револуције, Скојевац жељан доказивања, добијао је задатак од Партије да ликвидира стрица који га је школовао. Разумије се, на путу напретка и развоја младе личности у духу револуције - изградње хуманог поретка, партијске дисциплине и новог човјека. Путања идентификације - успјеха по основу нових личних података - политизације , доминације партијске идеје, организовано и суставно се наставља : „јасан одговор“ на „идентитетску“ загонетку је кукавичје јаје раздора подметнуто у сваку црногорску породицу. Два рођена брата, двије нације, двије Цркве, два Језика - на путу у Европу. „Зар ви момци не знате полако“ – пјевају Подгоричани - sotto voce.

 

Црногорска Држава, прво мора бити Држава – по старој граматици – па тек онда црногорска. Слатко је рећи црногорска али грко – правна. Ипак мора бити правна да би била црногорска. Мада наши „државотворци“ сматрају да је довољно што је „црногорска“. Нова граматика.

Ратимир Вујачић

Novi identitet

„Probitačnost 'nacionalnog osećanja' među prvima su iskoristili mediokriteti, propalice i lopovi...“ (Svetislav Basara)

Vazda smo maštali o obnovljenom ako ne i posve novom čovjeku. A taj, pomislite samo,  preži – a gdje drugo - u nama samima. Nastupamo spremno i epohalno, vazda svježi i naredni, obnovljivi, moderni – nipošto niski –  poletni u reformama i revolucijama svake vrste – uključujući i kontrarevolucije. Jošte grickamo, obzirno naravski, plodove najpotonje AB (kontra)revolucije. Da nijesmo okretni, gotovi vazda polećeti, obaška uviđavni k svjetskim epicentrima zlatnika i ideja – naravno, napulioni su nama na drugom ili posljednjem mjestu – davno bi se pogubili  stranputicama povijesne zbilje.

Nalik  svježem kalemu na staroj dobroj, divljoj podlozi - odlučno krenusmo već 1941. revolucionarne - pod vođstvom Partije i ponajboljih sinova našeg naroda. Mahom neuka sirotinja ali nezadovoljna svojim položajem u kosmosu i riješena veoma,  da na opancima prevali put od Ljubotinja do Dedinja. Sa nama je bila velika Rusija. Žudnja za novim identitetom i novim životom - radostima koje on donosi - može se mjeriti tek sa današnjim neodoljivim pokretom naše vlastele k bogatoj Evropi i NATO kolektivizaciji.

Saglasno prethodnom – obavezujućem – identitetu, otpisali smo kapitalizam kao beznadežno prevaziđen i truo: tako nas učila Partija – tako je govorio Broz. Dok smo mi marljivo pohađali partijske sastanke, razvijali bratstvo i utvđivali jedinstvo - oni su međutim - sustavno opkoljavali planetu. Uglavnom, kapitalizam je ponovo u modi – bolje je imati nego nemati – sav se blista i sjakti širom zemljinog šara. Globalan takoreći – neoliberalan obaška.

Mi ostadosmo sa nešto nekretnina i bez prebijene pare. Oni pak, prelivaju se od love. Ali šta, o kapitalu nema zbora - nećeš očima da ga vidiš - ako nemaš prethodno Državu. Neće taj sa tobom ni da razgovara i gubi vrijeme -  udari bajto temelj pravnoj regulativi i čistom računu. Ako nemaš Državu – stvori je. Ako si je imao - obnovi je.

Ukratko, Država je uslov bez koga se ne može, ko je što šklapio i sklonio  – nema više –  bilo je vremena ko je htio i bio bliže bronzinu. Valja se pripremiti u smislu dočeka i sređivanja stanja za priliv osvježavajućih investicija i svečano prostiranje crvenog tepiha gospodinu Kapitalu. Realnost kapitalizma, nije nepoznata – ne donosi ništa posebno novo i ohrabrujuće. Odvajkada prozaičan i pretežno vulgaran nije kadar  da mobiliše plemenite emocije i simpatije širokih radnih masa. Osim lakomosti, sebičnosti... Ali o novom identitetu je ovden prevashodno riječ.

Jednoumlje kao prethodna naša navika, nije dobra osmatračnica niti osnova građanskom programu i civilnom društvu. Pritajilo se na rezervni položaj  samo od sebe, urušavanjem Komunizma i pripadajućeg mu jednoumnog suvereniteta.  Elem, komunisti nemajući više kud - proplivaše - u prvoj mijeni (na VIII sjednici) postali nacional-socijalisti, malo ratovali okolo – hoće se to nacionalsocijalistima – da bi se u najpotonje skrasili kao obični nacionalisti. I neoliberalni ekonomisti.

Ovo posljednje je toliko nagao zaokret i korjenit raskid sa komunističkim identitetom da je teško i zamisliti veću skampaniju. U cjelosti odrađeno od samih komunističkih kadrova. Drug Lenjin kao da je naslućivao: „Doći će nam glave mangupi u našim redovima“!? Zanago – daleko od našega doma – u njihovim rukama nekako se sve istopi i nestane ili obrne u suprotno: „da se mlađani za zelen bor dohvate...“.  Naučili da jašu darovnog konja – pa kuđ izdere.

U situaciji stranog vlasništva i domaće radne snage - otuđenosti radnog naroda od  uslova privređivanja i reprodukcije društvenog života – neodložan je zadatak Države da obezbijedi građaninu vlasništvo nad samim sobom. Elem u kapitalizmu, radna snaga je roba a građanin – za razliku od prethodnog feudalizma - njen vlasnik. Može da je proda kome hoće, da je okači na Biro rada ili mačku o rep.

Država ipak,  sustavno i o svom trošku nudi radnom čovjeku identitetski servis: Jezik kojim može da se služi – službeni jezik. Nota bene, usluga je besplatna mada Državu mnogo košta. Nadalje, građaninu nije zabranjen pristup nebesima – svako u svojoj bogomolji – moli se za zdravlje i veću platu.

Nevolje sa identitetom, konačno, valja postaviti na naučnu osnovu. I u novim uslovima svaki građanin je jednak i identičan samom sebi. Imamo raniji slučaj identiteta socijalističkog građanina - matematički to izgleda ovako :  A = A.  Konačno, novi modalitet suverenog identiteta glasi: B = B. Lijeva strana jednačine je građanin – desna poželjni DPS-profil, uslikan i projektovan u Glavnom odboru uz pomoć stručnih službi i trošku preskih obveznika. 

Shema je ista - sadržaj neznatno izmijenjen i prilagođen novim uslovima i razvojnoj filosofiji. Značenje i obim simbola definiše Vlastela, koja - rekosmo li - po tom pitanju uživa sve potrebne prerogative i administrativne kapacitete.

Kako se ko osjeća postalo je, nakon uspješne primopredaje svojine, pitanje od prvorazrednog i presudno državnog interesa. Ako Vas nešto žulja proći će: ili Vi ili ono što žulja.
P.S.
Sadašnji političko identitetski zahtjev je krajnje skroman i prost: nekad si morao da napustiš selo, priključiš se radničkoj klasi, pjevaš revolucionarne pjesme, učiš tablicu množenja, odrekneš porodice, strica, Staljina... a bilo je i težih zadataka – što se strica tiče. Ništa od svega toga. Dovoljno je da si punoljetan. Glasač.

Kao i ranije primiš prednacrt – na znanje i ravnanje - ali uz mnogo manje, takoreći ništavne žrtve. Jednostavno, probudiš se, istuširaš, sabereš dva i dva i javiš se, najbolje Krivokapiću - on će se najviše obradovati - eventualno prvom komšiji koji je na vezi. Od jutros državotvoran u psihološkom, primarno emotivnom – a ako treba i istorijskom pogledu – oštro osuđuješ događaje iz 1918. godine. Spreman za Evropu i NATO.

slobodijada.blogspot.com

• 
  

Највиша Светиња

субота, 30. јул 2011.

Највиша Светиња

Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.

корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције

Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.

“Јер је за нас слобода сваког појединца највиша светиња” (предсједник ДПС-а)


Ратимир Вујачић


Упитан обзирно - у двоструко погодбеном начину - „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“, идеолог и вођа највеће странке није на мах и једнозначно одговорио. Одговор у правцу питања био би одраз поводљивости и подређености, доживљаја инфериорности, који је међутим далек упитаноме.


Изрећи без околишања: могла би борба али неће - од нас то не можете очекивати – мада је начелно могуће, нијесмо се за то борили... „Нека буде што бити не може“ опет није, и не може да буде, хоризонт политичара - реалисте од формата.
Ближе изворном хабитусу оствареног политичара је лесковачка философија егзистенције: „Може да буде али не мора да значи“. Уосталом, погодбене реченице исказују услов - догађају који се не очекује. Догађај не бива сам од себе.


На питање „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“ – елем, да ли би и могла бити задатак - Партије у замаху к Европи, идеолог и вођа васцијелог чланства одговара: „ДПС је, прије свега, партија која је овом народу вратила државу и достојанство“.


Е, а то кошта драги суграђани: о патриотску државу, за разлику од правне, свак хоће да се очеше и окачи. И обновитељи и трабанти ништа мање. Сви се наврзу и черупају, ко из интереса - ко на емотивној бази. И сам Народ је на листи чекања. Трпи – зна и памти како је било без Државе. Тек достојанство: све смо имали а ништа имали нијесмо! Обновљен је понос - мислена именица којој се не пита за цијену.


Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.


Површном гласачу, изгледа да предсједник спонтано избјегава одговор. Уобичајено је да патриота и борац за народну – приде националну - ствар, приноси и подноси жртву . Али не мора вазда да значи. Може се жртвовати и приоритет. Од патриоте можеш штошта очекивати али не и да занијече властиту слободу, позицију... патриотизам и транзицију. Не, то би било – али неће наравски - „политички инфантилно“, будаласто и већ виђено. Питање, наметљивошћу својом, одражава погрешну перцепцију - обашка увредљиво. Темељи се притом, на једном неприхватљивом очекивању. А од тога се ваља бранити као од Опозиције. Мада једном давно - у јеку кампање за иступање из конфедерације - на сред' Цетиња, нуђаше себе за жртву : „приговарају да чиним ово због себе, а ја велим, ето вам власт - нека вам је проста - само ми изгласајте суверену“. Изгласасмо је!


 „Слобода сваког појединца...“, зацијело је реминисценција на старог доброг Marxa: блага успомена млађаног комунисте на дјело великог хуманисте - натукница о Друштву у којем је слобода појединца услов слободе свих. Слободу појединца дефинише и спроводи Држава. Партија заступа одређену групу – Држава све грађане. Стога је насушно потребна и на добром гласу. Али на Балкану...


“То је чин и гест појединца…“ (директор полиције)


Актуелни су, међутим, изоловани појединци, како их „треба и посматрати“ – стиже нам у помоћ наш Вељовић - човјек садашњице, не позивајући се на Marxa:.


У случају организованих група и банди, не ради се о „изолованим појединцима“, те на њих тако не треба ни гледати - у изравном, поготово не у преносном смислу. Уткани у савремену нам обновљену, дају печат и махове одрживом развоју односно застоју. Наиме, глагол заостајати је специјалан случај напредовања - мировање је облик кретања – модус вивенди и суштина одрживог развоја. Елем, суверенистичке групе су од фундаменталног, слободно је рећи ширег друштвеног значаја и немају ништа заједничко са невољним и доконим сужњима са маргине, који пале и подмећу за бадава или биједну дневницу.


Разлика не може бити већа: најамник - гордо ли звучи - и послодавац могу бити род, браћа и земљаци, неолиберали - гора зелена, овце и остало. Али организована група и изоловани појединац су небо и земља, што је уосталом Директор дао зорно предочити - у духу формалне логике и не призивајући друге ауторитете. Занаго, корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције. Грађани нека се по том питању не јављају и не сјекирају. Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.


Напосљетку, народни говор прави разлику између свих и свакога. Држава особито и у највећој мјери. „Сви“, то је тоталитет – збир - пред законом једнаких појединаца, чиста апстракција и квантитативна одредница: сви грађани Државе. Појам „свако“ је из квалитативне сфере - одсликава карактер, разноликост појединаца и понашања - рефлектује шароликост и скалу моралних одлика и склоности: од сасвим ниских, по здравље друштва погубних - до узвишених. Народ каже „свако“, али брижно и невесело.


Свакако да „свако“ не може бити „највиша светиња“ са аспекта Државе – макар и обновљене. Напротив – Држава је ту да кроти, доводи у поредак и креше шкодљиве вишкове. Државној сили подлијежу сви. А то значи и свако. Па и оне „највише светиње“ међу нама гријешнима. Пак оста наравоученије: ко се државе лаћа од Државе и страда.

Класична будала

Пише Ратимир Вујачић

„Војичић је казао да се његова фотеља дрма од рођења.“ (Вијести 07.07.2011.)

Просјечан грађанин углавном не размишља политички и не разумије политички подобан језик. Елем, како разумјети да се генералном по властитој перцепцији дрма фотеља од рођења. Било је, наравно, приче и парола о хоклицама својевремено, кад смо незнавени отпочели АБ транспозицију. Ни слова међутим о рађању, наступајућим бирократама у јаслицама, фотељашима претшколског узраста... у пеленама и вртићу, ђаку прваку фотељашу ... и послије Тита Тито, који ће пронијети и преузети буктињу револуције и посвијетлити нам пута.

 

Најпотоњи учинак је свима знани, омиљени ентитет, којем је фотеља идентитет - политички чиновник који чини са хоклицом један комат. Са које год стране погледаш тај позни производ АБ еволуције, не можеш га виђет' од фотеље: грешни гласач може помислити да је свеједно ко је у фотељи или, да је иста не дај Боже празна.

 

У ЦГ се као грађанској Држави рађају грађани и то: први пут, као и осталим Независним државама у породилишту и природним путем. Спецификум је Црне Горе међутим: сваки Црногорац се рађа још једном - као зоон политикон. Ко се није родио политички, у партијском инкубатору, занаго је промашио оба своја живота. Политика обашка - друга мајка - рађа успјешног, оствареног и преплаћеног Црногорца. Ако грешком или несрећним случајем дође до побачаја, изостане уходани политички избачај у службу, припадајуће стасавање и форматирање - остаје ти само један живот. Ако се животом може назвати потуцање од немила до недрага – од старог краја до Новог Зеланда - залудно школовање, знанствено поткивање и још залудније подметање леђа: упознаћеш, брале, живот са његове теже и тамне стране. Висићеш на бироу.

 

Напосе, политички рођај је круна еволуције, својеврсна преинака, пенетрација у биолошку основу и премисе друштвеног поретка. Побједа је то свјесне партијске акције над магловитим и анонимним друштвеним законима. Родиш се као будала, рецимо класична, али то траје само док станеш на политички камен и пољубиш тај бедем. Слободна је твоја одлука да ли да останеш ванка на вјетрометини или да се склониш и приступиш одважно к партијској тврђи. Почиње тадер твој нови живот: маме и тате, нова развојна философија – мехки душеци. И свакојаки одговорни послови ... Ти, међутим сагласан - отпочињеш живот као нови чојек - хомо политицус ординаријус.

 

Политички порођај, премда надгледан од искусних бабица, знаде да подбаци: начелник акушерског одјељења је недавно али у више наврата скренуо пажњу да своје бебе уступају, без гаранције и реверса, привредним субјектима. Као да је спознато да политичка магија ме може призвати кишу пољопривредницима, производити сир, струју, челик и алуминијум. Уступљено је то, уз минималну надокнаду, онима што заврћу рукаве и зноје чело. И странцима. Остало је тадер подручје од општег друштвеног интереса као оаза осебујне политичке креативности. Такозвани јавни сектор.

 

То је сектор гдје политичка инвенција и даље твори загонетне комбинације и спојеве: некад су грађевински помоћници и шегрти попуњавали Министарске фотеље, примитивизам и убогост бијаху најбоља препорука али ни данас нијесу без употребне вриједности. Такав бастадур, управитељ и пословођа – тхе манагериал цласс - ласно отјера муштерију, рутински исфушерише и упропасти сваки посао.

 

Али у јавном сектору, напротив, дјелује функционално и на свом мјесту: игра задату педагошку улогу, разгони и кочи, мрцвари и опструира - спречава искуства која би могла отворити приступ позитивним вриједностима. Њихово је да створе амбијент хладноће, конформизма и безнађа. Грађанин се више не интересује за политику и друштвене проблеме, или се, напротив, и даље интересује за њих али - у духу мржње и бијеса - који га одвраћа од ваљаних рјешења.

 

Нова развојна философија, дакле, дала се ограничити: манула се производне праксе од игле до локомотиве и пријешла на креирање друштвених структура, фонетику, лингвистику, етногенезу, глобалну субординацију...

 

То изискује нове одлике: јавна личност мора се понашати у свом домену конспиративно и ауторитативно у исти мах. Плату у цјелости и непознатом износу љубоморно чувати од очију и руку брачног друга, радознале свјетине и јавности. Треба за то бити посебног кова: све је теже, јавном управитељу, окорјелом штедиши и цицији на положају, да се огребе у свом окружењу за кафу, бурек... како ли се тек у овом отуђеном, бездушном свијету, надати ћевапчићима?!

 

Надаље, ако си будала или луда, свеједно - директива је – не истичи се одвећ, тек колико је неопходно - преусмјери вишак за послије посла или мандата који, вјечности налик - ипак прође. Таквим понашањем своје изворно биће подвргаваш политичкој идеји и визији чији си заточник.

Избор будале на високи положај, наравски, дјелује инспиративно на остале будале: стане их трка, ширимице прилазе и учлањују се, „ћим прије“ и преко везе, препоручују се, позивају на етногенезу, поуздано поријекло и свједоке. Побиједити у таквој утрци једнако је тешко као у било којој другој која носи обиљежје масовности: на чело избија само будала од формата – у питању је национална класа - класична будала, такорећи.

Snijeg i labudovi

                                             

Narodni genije je uočio zavodljivost i varljivost, raznih atributa, pridjeva i boja. Ne,  gori zelenoj,  pjeva Narod -  nije se dogodio snijeg niti se bijele labudovi - već zabeharili čadori age Hasan–age. 

Na drugoj strani jedine nam planete, Drug Deng, vođa kineskog puta u Komunizam otvorio  je savremenu periodu revolucije posve laganice : nije važno, reći će Deng, da li je mačka crna ili bijela, važno je da lovi miševe. Ovden se, iskusni Učitelj radničke  klase, na kraju svog osebujnog revolucionarnog iskustva smirio i obreo u uvodnom poglavlju Udžbenika logike: Mao-va desna ruka je, skromno, poput dobrog đaka subjekt i predikat – podmet i prirok postavio u njihov od davnina poznat poredak. Olujna partijska volja naposletku, klonula je pred smirenim umovanjima nad suštinom stvari jednog  filosofa iz Atine od prije nove ere. Jedino je u tu i tamo stradala po koja mačka - bijela međ' crnima ili obratno. Nadjevi i pridjevi su carevali - na radost miševa, naravski. Mudri revolucionar se na posljetku odredio kao klasni neprijatelj miševa i Aristotelov pozni štovatelj.

Naše evroatlansko iskustvo - osobito trasiranje nezavisnosti – postojano međutim, pliva na principima permanentne revolucije. Može nešto biti umno, povijesno iskušano, porijeklom iz Atine, sposobno i dobronamjerno  – pregledno i jasno -  ali šta Partija  ima od toga !? Vođstvo nišani novi horizont :  moramo imati nešto naše, pa makar... - našim imenom da se zove i klikuje. Čemu najbolja jabuka ako je politički neobzirna ili ništa bolje, distancirana po pitanju nove razvojne filosofije !?  

Evo, Crnogorska komercijalna banka : ima vlasnike, skromne i samozatajne dioničare, posve konkretni momci, takoreći pojedinci, ali šta: pravi ljudi na pravom mjestu – svoju Banku skromno nazivaju crnogorskom. Crnogorski Telekom je u većinskom njemačkom vlasništvu ali ponosno zastupa našu boju i ističe crnogorsko ime. Što mari da se i tako zovu ako ubiraju veći profit – reći će zavidljivci – uzalud pokušavajući da budu duhoviti. Svi zadovoljni: Banka i Telekom su naši - crnogorski - u smislu pridjeva naravski, prihod i kamate odlaze vlasnicima... Novac to su drugi, nama je dobro i ovako.

Sreća je da smo se okanuli grube i tupe materijalnosti pak okrenuli temeljima duhovnosti i nezavisnosti – nebesima, takoreći. Morali bi u protivnom i Njutnovu fiziku zarad uhodavanja suvereniteta prilagoditi partijskom obnoviteljskom naumu i multikulturalnosti našoj: kakva bi to bila nezavisnost kada u svakodnevnom životu - koji oduzima najviše vremena – caruju zakoni jednog Engleza ili nacionalno indiferentne gravitacije!? Koju nazivaju i zemljina teža. Da se pokoravamo zemljinoj teži – Englezi neka su samo zdravo – naši evroatlanski prijatelji.  Zemljina teža – hvala, ne.

Ali to je čar revolucije: poprima prigodne oblike i sadržaje, djeluje i institucionalno i vaninstitucionalno – kako ponosno izjavi prerano preminuli vođa pobjedničke AB kontrarevolucije - piše nove knjige dok  pročita stare... By the way, jedan od potkovanijih stratega naše tranzicije, nesporni patriota, predložio je da Crnogorci uče engleski jezik kao maternji. Naravno, tader bi se engleski jezik u službenoj upotrebi zvao crnogorski da ne bi došlo do narušavanja krucijalnog identiteta i tek izglasane nezavisnosti. Engleski jezik,  pripodobio bi se našem fonetskom aparatu i vidokrugu – naravski, većma bi odslikavao nas nego Engleze,  ergo -  naš maternji jezik. To be continued.

Reforma je jezika neophodna i neodložna - nije motivisana etnički ili uperena protivu imena jedne od brojnih etničkih supstanci – pogotovo ne one koja je prestala da dobija u  ratu a nastavila da gubi u miru. Nadalje, nije presudno ime – kako neki površno tumače reformu - jezik je poluga održivog razvoja u službi višeg cilja i zacrtane trajektorije. Jednostavno, postojeći jezik je prevaziđen, ima previše pravila i riječi – premalo slova. Kao što se austrijski car blagoizvoleo izraziti o Mocartovoj muzici: previše nota, mein lieber... Budući poslodavci trebovaće vesele, čile, jednostavne i poskočne kadrove... bespogovorne. Neće biti prijeke potrebe za govorom i razgovorom - hitamo u epohu monologa  – mrsiće svak' sebi u bradu na maternjem ili engleskom svejedno. Pismeno izražavanje je Partija predugo trpjela i vrijeme je da se tome stane na kraj. Ako već moramo da čitamo - neka budu to crnogorski pisci.

Nezadovoljstvo našeg vođstva aktuelnim Jezikom nije od juče. Pošteno govoreći revolucionari i političari nikad nijesu ni govorili narodnim i književnim jezikom, ili općenito, ikad ovladali kultivisanim govornim standardom. Njihove pisanije i govore  bilo je nemoguće prevesti na neki drugi jezik. Ne samo da ih je mrzjelo da uče gramatiku nego im je Jezik kao uređen sistem sa jasnim i unaprijed utvrđenim pravilima bio nepotreban i nepodesan za ono što su  htjeli i imali da kažu. Podsjećao ih je, veoma, na pravnu državu čiji su bili ljuti protivnici. Otuda i utisak, da se nijesmo najbolje razumjeli, nije bez osnova te da je  rabota nekako vazda ispadala na njihovu korist a našu štetu. I suprotno od onoga što smo mislili da su rekli.

Nadalje, Službeni jezik nikako nije pao sa neba, kako neki percipiraju: već na ruševinama starih partijskih parola i programa, političari su iznjedrili AB performans, svojom kreativnošću i stvaralačkim jezičkim nervom uspjeli - u odsudnom trenutku - da proizvedu potreban broj korisnih nejasnoća, održe kontinuitet vlasti i spasu kadrovsku živu silu. Na ultimu smo spasili komunistički podmladak i dobili kapitalizam.

U svakom slučaju, kako bi rekao veliki vođa naše revolucije, koji je čitavog svog dugog života kuburio sa maternjim Jezikom i datumom rođenja - ujedno i naš najveći sin: budimo mirni i uvjereni da će ovo stanje potrajati sto godina ali budimo i spremni ako ga već sjutra ne bude.

Vujačić Ratimir