Највиша светиња

Упитан обзирно - у двоструко погодбеном начину - „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“, идеолог и вођа највеће странке није на мах и једнозначно одговорио. Одговор у правцу питања био би одраз поводљивости и подређености, доживљаја инфериорности, који је међутим далек упитаноме.


Изрећи без околишања: могла би борба али неће - од нас то не можете очекивати – мада је начелно могуће, нијесмо се за то борили... „Нека буде што бити не може“ опет није, и не може да буде, хоризонт политичара - реалисте од формата. Ближе изворном хабитусу оствареног политичара је лесковачка философија егзистенције: „Може да буде али не мора да значи“. Уосталом, погодбене реченице исказују услов - догађају који се не очекује. Догађај не бива сам од себе.


На питање „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“ – елем, да ли би и могла бити задатак - Партије у замаху к Европи, идеолог и вођа васцијелог чланства одговара: „ДПС је, прије свега, партија која је овом народу вратила државу и достојанство“.


Е, а то кошта драги суграђани: о патриотску државу, за разлику од правне, свак хоће да се очеше и окачи. И обновитељи и трабанти ништа мање. Сви се наврзу и черупају, ко из интереса - ко на емотивној бази. И сам Народ је на листи чекања. Трпи – зна и памти како је било без Државе. Тек достојанство: све смо имали а ништа имали нијесмо! Обновљен је понос - мислена именица којој се не пита за цијену.


Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.


Површном гласачу, изгледа да предсједник спонтано избјегава одговор. Уобичајено је да патриота и борац за народну – приде националну - ствар, приноси и подноси жртву . Али не мора вазда да значи. Може се жртвовати и приоритет. Од патриоте можеш штошта очекивати али не и да занијече властиту слободу, позицију... патриотизам и транзицију. Не, то би било – али неће наравски - „политички инфантилно“, будаласто и већ виђено. Питање, наметљивошћу својом, одражава погрешну перцепцију - обашка увредљиво. Темељи се притом, на једном неприхватљивом очекивању. А од тога се ваља бранити као од Опозиције. Мада једном давно - у јеку кампање за иступање из конфедерације - на сред' Цетиња, нуђаше себе за жртву : „приговарају да чиним ово због себе, а ја велим, ето вам власт - нека вам је проста - само ми изгласајте суверену“. Изгласасмо је!


 „Слобода сваког појединца...“, зацијело је реминисценција на старог доброг Marxa: блага успомена млађаног комунисте на дјело великог хуманисте - натукница о Друштву у којем је слобода појединца услов слободе свих. Слободу појединца дефинише и спроводи Држава. Партија заступа одређену групу – Држава све грађане. Стога је насушно потребна и на добром гласу. Али на Балкану...


“То је чин и гест појединца…“ (директор полиције)


Актуелни су, међутим, изоловани појединци, како их „треба и посматрати“ – стиже нам у помоћ наш Вељовић - човјек садашњице, не позивајући се на Marxa: у случају организованих група и банди,  ради се о „изолованим појединцима“, те на њих тако не треба ни гледати - у изравном, поготово не у преносном смислу. Уткани у савремену нам обновљену, дају печат и махове одрживом развоју односно застоју. Наиме, глагол заостајати је специјалан случај напредовања - мировање је облик кретања – модус вивенди и суштина одрживог развоја. Елем, суверенистичке групе су од фундаменталног, слободно је рећи ширег друштвеног значаја и немају ништа заједничко са невољним и доконим сужњима са маргине, који пале и подмећу за бадава или биједну дневницу.


Разлика не може бити већа: најамник - гордо ли звучи - и послодавац могу бити род, браћа и земљаци, неолиберали - гора зелена, овце и остало. Али организована група и изоловани појединац су небо и земља, што је уосталом Директор дао зорно предочити - у духу формалне логике и не призивајући друге ауторитете. Занаго, корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције. Грађани нека се по том питању не јављају и не сјекирају. Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.


Напосљетку, народни говор прави разлику између свих и свакога. Држава особито и у највећој мјери. „Сви“, то је тоталитет – збир - пред законом једнаких појединаца, чиста апстракција и квантитативна одредница: сви грађани Државе. Појам „свако“ је из квалитативне сфере - одсликава карактер, разноликост појединаца и понашања - рефлектује шароликост и скалу моралних одлика и склоности: од сасвим ниских, по здравље друштва погубних - до узвишених. Народ каже „свако“, али брижно и невесело.


Свакако да „свако“ не може бити „највиша светиња“ са аспекта Државе – макар и обновљене. Напротив – Држава је ту да кроти, доводи у поредак и креше шкодљиве вишкове. Државној сили подлијежу сви. А то значи и свако. Па и оне „највише светиње“ међу нама гријешнима. Пак оста наравоученије: ко се државе лаћа од Државе и страда.

Вјекослав

Vjekoslav

Naš Vjekoslav pojačava svoju uvjerljivost kad kaže: „vidite i sami da nijesam potresen“. Mogao je reći : „znate i sami...“. Znamo: taj odavno ne zavisi ni od rada ni rezulatata rada već od armije poslušnih i ucijenjenih parazita.

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: Shutterstock)

Ratimir Vujačić

“Mnogo me ne potresaju afere”, (Milo Đ. – premijer)

Nije tajna da je u nekim vilajetima Vlast nesmjenjiva. Vjekuje kako i dolikuje. Može da se šuška, ogovara ispod glasa, pričaju vicevi i dosjetke tek da ne bi bilo namrtvo dosadno. Okamenjena Vlast stoga i sama poklanja i odašilje povremeno šaljive anegdote tek da okrijepi letargične podanike. Priča se po posijelima koješta, čak i protiv vlasti – demokratije na pretek. Vlast vazda i blagovremeno prati šta narod razgovara i ćakula. Tek da ni njoj nije dosadno.

Čuvena je polemička poštapalica vlastodržaca iz vremena prije neoliberalizma, suverenizma i postkomunizma: „ima pojedinaca kojima ova današnjica smeta i nije po volji...“ – budne i brojne svjesne snage žestoko uzvrate i raspale po neprijateljima svih boja. “Današnjica” je bila pojam pred kojim se stajalo u stavu mirno i neupitno. Britva i drugovi – čuvari tekovina i pjevači hitova i refrena revolucije.

Neočekivano, u žestokoj borbi i izmjeni vatre, protiv svakojakih bandi naše lučonoše i predvodnica, vremenom i sami promijeniše boju. I to ne jednu. Ironija sudbine ili spasonosno političko lukavstvo: ako je već došla ta pogibija da je neprijatelj sve više u pravu i primiče se vlasti, tader je bolje da se preinačimo - da uludo ne bandoglavimo. I kad nema druge, preturimo u neprijateljske boje. Dajući im nama svojstven sjaj, komat smo žešći, srčaniji i posvećeniji borci za implementaciju evropske i svake ideje od onih mrcina koji ih zastupaju u svojstvu nenarodnog elementa. Ti izdajnici bi ju samo obalavili u pustoj želji da osvoje vlast - pored nas živih. Ka’ da je vlast zrela kruška da ju svak’ ubere.

Istina voli da se skriva

Nije do DPS-a, što sa istinom u CG nije običaj ka’ kad neko umre: da se šalje glas, da svi koji treba doznaju. Istina se sada nalazi i institucijama obnovljene države. Tamo ju čuvaju stari, provjereni partijski kadrovi. Opet, nije do poštenog nam rukovodstva što je istina manje pouzdana od smrti. Iz viših duhovnih disciplina poznato je da neke bitne stvari i procesi ne daju glasa od sebe. Stoga je demokratija kao i istina vazda na ispitu i neprilici. Pa su mnogi umorni i odustali.

A onda odnekud, iznebuha, nepostojeća frula sama počne da pjeva: „ U cara Trojana kozje uši“. Naš Vjekoslav, međutim, ne vjeruje u bajke. Vječnosti je obećan kako mu i ime zbori. Nikakve afere ga ne dotiču: njegovo bogatstvo nije od ovoga svijeta.

Komunizam eto, ka’ i neko čeljade, umrije kad nam je bilo najljepše s njim, bez da je davao ikakve znake bolesti. Glasali smo i posmrtno za njega. Nije pomoglo. (“Mrtvu glavu ne diže iz groba…” – Vladika Rade). Ipak, valja ponoviti, glasanjem nijesmo spasili komunizam ali jesmo komuniste. I dali im šansu da se presaberu i budu što mu drago: nacisti, neoliberali, folkloristi, tribalisti, globalisti... Da tako ne učinjesmo, preuzeše vlast poražene snage, truli buržoaski elementi potpomognuti stranim kapitalom. Pogledajte samo nekadašnje Titove komuniste i nosioce štafete kako se kontinentalno i planetarno integrišu: milina, mogao bi im pozavidjeti svaki mrski desničar i rigidni antikomunista. Kakav tempo, intonacija, elitizam, atlantski sevdah, harizma… besprekorno Armani i profi držanje. Nova uloga im ništa manje ne pristaje od pređašnje. Dok su razvijali Socijalizam kao svjetski proces.

Dobar tempo

Afere su, biva, nešto novo. Nijesu to više kafanski razgovori sotto voce, ili glasniji kad se popije koja čašica. Afere u pokušaju bi „trebale da osujete dobar tempo crnogorskog integracionog razvoja” (Milo Đ. - premijer). Elem, neprijatelj mijenja dlaku, ali ćud nikako. Kao što su ranije bacali klipove pod točkove socijalističke izgradnje - Vjeko ih se živo sjeća - evo ih opet, prerušeni u nezavisne medije i parlamentarnu opoziciju. Plekaju se, kače o vrat… opstruiraju, iritiraju. Pa dokle više, patriotski se zapitati.

Nego, ako je vjerovati nepotresenom premijeru, mi se razvijamo dobrim tempom. Ako ste drugačijeg dojma idite očnom ljekaru ili Gradonačelniku Podgorice. Mada, sve su prilike, nema Vam spasa. By the way, da nijesmo primjerni Europljani - u izvanrednom tempu i intonaciji - tijesno bi bilo ovim jadovima i okorjelim državnim neprijateljima koji nas opanjkavaju. Takozvanoj opoziciji. Zakukala bi nečija majka da nijesmo lideri u regionu.

Ipak u svemu ima zrno istine. Naš Vjekoslav pojačava svoju uvjerljivost kad kaže: „vidite i sami da nijesam potresen“. Mogao je reći : „znate i sami...“. Znamo: taj odavno ne zavisi ni od rada ni rezulatata rada već od armije poslušnih i ucijenjenih parazita. Glođu – koji sitnijim - koji ajkulinim zubima. Jedemo već korijene, kao što je vizionarski previdio nekadašnji predsjednik Branko Kostić.

Доушници

Doušnici

Žbiri su kamen temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno

Uvecaj!

Ilustracija (Foto: wired.co.uk)

Ratimir Vujačić

“Da li treba objaviti imena doušnika i agenata komunističke vlasti?” (Vijesti 24. avgust)

Pitanje je obzirno i sa dužnom pažnjom upućeno je crnogorskoj javnosti. Osjetljiva tema, kao što i priliči, svestrano je i oprezno postavljena i ispitana. Sagledana i odmjerena iz nekoliko uglova, osnažujući – komleksnost svoju - i mišljenjem jednog istaknutog istoričara i patriote. (Nije N. Kilibarda). Predstavnik nauke je, naravno, pozdravio širinu i delikatnost fenomena doušništva i pridodao mu, dabogme, osoben spoznajno teorijski interes. Zanago, nije suvišno napomenuti da špijanje, mada popularno - kao vlastonosna metoda i inače - nije jedini način obogaćivanja, sticanja i produbljivanja znanja i društvene svijesti. Potrebu da se nešto šire dozna i spozna ne može ispuniti sama OZNA. Čemu uostalom tolike Akademije?! Koje se osim etničkih, bave i univerzalnim istinama.

Naravno, ono što je od značaja za nauku može biti nevažno ili čak štetno za vladajuću politiku i business. Važno je napomenuti da je obratan slučaj nemoguć. Nije zabilježen, izglasan, ergo - nije ga bilo. Naučnici, pak, znaju svoj dug: vazda orni i inspirisani da ovjere i pozdrave političke programe i pravce razvoja.

Minervina sova i žbiri

Istorijska nauka, kao Minervina sova, uzlijeće u sumrak i dokazuje da je sve u nedavnoj prošlosti bilo ka’ najbolje. Ako se nekima čini očiglednim da je štogod pošlo naopačke, malo li je i kratko, istorije ? Pak se - naučnom metodom, suvereno - uzrok sadašnjih nevolja izmjesti na bezbjednu daljinu i naznači u duboku prošlost. Sa kojom današnje rukovodstvo nema blage veze, već zbog vremenosti i mladosti svoje. Uostalom samo površni umovi ne uviđaju zašto je istoričarima većma bliskija i slađa 1918. od 1948. godine. Špijuni iz ćetr’es’osme, borci su za ideju - u plemenitoj zabludi i korisni idioti. Umalo da spase državu. Spremni da pregore i satru komšiju, plemenika, rođaka, bračnog i ratnog druga za (Titovu) političku direktivu, Partiju, nesigurnu sadašnjost i maglovitu budućnost. Proročke su, ipak, Titove riječi: Partija koja je ima ovakve kadrove ne mora da brine za svoju dugovječnost.

Ukratko, tadašnji i docniji žbiri, kamen su temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno. Događanje naroda, AB revolucija, rušenje fabrika, srpski populizam VIII sjednice, Crnogorska „državotvorna“ preinaka i revizija njena - nove smjernice k obaranju na manje bratstvo... svak’ (vilajet, nahija, zaseok, populacija), naposljetku, ima pravo i obavezu na zasebnu Ideju, etnički identitet i svoje „srpstvo“. Uključujući i najpotonju LGBT populaciju, ponosnu i najponosniju od svih. Slavna VIII sjednica iscrpila je time sve svoje istorijske mogućnosti.

Sve dvorske spletke i za šire mase neočekivani i čudni obrti odrađeni su blagodareći korumpiranoj i spremnoj poslušničkoj podršci, u duhu uhodane partijske rutine. Kao po špagu. Niko, pa ni etnoakademici, još ne zna koliko je sve to koštalo i koliko će tek da košta poreske obveznike i njihove potomke. Sva ta masivna špijunska inžinjerija, pritisla na sve tanji i jadniji radni dio crnogorskog društva.

Nemoguća lustracija

Mnogi Crnogorac – civil - bio je svjedok kad su „doušnici i agenti komunističke vlasti“ burnih devedesetih i još burnijih dvijetisućitih bez krzmanja skupa sa svojim poslodavcima priješli k novim projektima i gospodarima. Naučeni da slušaju a to svaka vlast zna da cijeni i nagradi, bili su u prvim redovima borbe za očuvanje žive sile vlastonosne strukture. Komunisti, nacionalisti, socijalisti – federalisti, independisti, tribalisti i globalisti. I vazda patriote, poštenjačine i rodoljubi – domoljubi, rekao bi pomenuti Akademik.

Jasno je dakle da „dušnika komunističke vlasti“ već decenijama nema. Tranzicija je učinila svoje. Obnovljeni, svi na broju, odavno su sasma drugi identiteti. Ođeveni u evroatlantsko ruho: na staru lozinku se ne odazivaju. Menadžeri integracija, krupnog i srednjeg kapitala. Vlasnici nekretnina, Business class. Vjerni sebi – karakter je čovjeku sudbina - trezveni, nipošto fanatici ideje, imaju kartu za sve pravce, pretplaćeni na prvu klasu. Svakoj revoluciji naredni. Zahvaljujući njima postojeća vlast može da ponudi sve vrste usluga novim strateškim partnerima.

Кад свеци марширају

Kad sveci marširaju

Državotvorci su pri tome da prikrajče posa’ i naprave državu po svojoj mjeri - raskinu stege rigidnih ekonomskih zakona, krutih pravnih normi i okova fizičke stvarnosti općenito - za sebe i svoje potomstvo

Uvecaj!

"Neophodno je da sam Britva evoluira i “shvati” ili dobije radni nalog sa odgovarajuće adrese" (Foto: Savo Prelević)

Ratimir Vujačić

„Sveti Liberalni savez je obnovljen! “(Slavko Perović)

Političari u MNE zahvataju i konzumiraju stvarnost u njenom totalitetu. Na poprištu su sviju bitaka: od rješavanja pitanja gole egzistencije – mnogima je to prvi i jedini posao – zatočnika i miljenika njenih, do uzdizanja istih k nebesima i blaženstvu beskrajne vaseljene. Otuda letove državnih odličnika i činovnika, vladinim avionom, na sportske i ine ugođaje, valja percipirati kao podvižavanje, pripremu na putu k nebesima i neomeđenom horizontu vječnosti. Privikavanje na etar i plavetnu boju, odsutstvo gravitacije i prozračnost.

Odvažno implementirajući temeljne i korjenite obrte na polju ekonomije, ličnog imovinskog statusa, hitri i smjeli, ne zanemarivši obnovu duhovne sfere – dapače - bez da trepnu uskaču u svekoliko nasljeđe, urbanizam, lingvistiku, religiozne ustanove...kadri pritom prijeći trnovit put od proletera do rentijera; prečicom od komuniste ateiste do kapitaliste i crkvenog reformatora. Trenutno smo u nemogućnosti da budemo djelatni i zagnjureni u banalnost i sitnice svakodnevnog života glasača tj. građana.

Državotvorci su pri tome da prikrajče posa’ i naprave državu po svojoj mjeri - raskinu stege rigidnih ekonomskih zakona, krutih pravnih normi i okova fizičke stvarnosti općenito - za sebe i svoje potomstvo. Oslobođeni svekolike teže i obaveza koje nameću predanje i materijalni svijet. Sve je to luk, voda i danguba za ljude posebnoga kova - Armani oklopnike – revolucionare opšte prakse. Da nije neki filosof već ranije ugrabio, zanago bi naš nezavisni politički genij, prekaljeni revolucionar, uzdahnuo: “jer tebe ljubim o vječnosti”

Pitanje duše i država

U MNE se, metafizikom, duhovnim činiocima, pitanjem duše i podešavanjem iste, pomno bavi partija i njeni državni organi. Partija nipošto ne dozvoljava da se osjetljivo pitanje sprovođenja ideologije na planu duha i identiteta prepusti ustanovama koje, stručno potkovane, ne preferiraju političku budnost i odanost svijetloj sadašnjosti.

Stoga opoziciji, koja nema pristup državnoj moći, ne preostaje ništa drugo nego da se posveti segmentu fizike koji se zove akustika. Elem, da galami. Tako ispoljava svoju nemoć i oduzetost po pitanju bitnih stvari. Koalicione glavne odrednice (neoliberalizam, NATO) su nužne i nedokazive, ne trpe raspravu i nemaju alternative. Ko je bio dovoljno lud da dovodi u pitanje društvenu svojinu i nesvrstanost u vrijeme dok Britva bijaše komunista, bio je zbrisan kao političko i moralno ništa ili prepušten radnicima u bijelim mantilima. Neophodno je da sam Britva evoluira i “shvati” ili dobije radni nalog sa odgovarajuće adrese. Pak oran otpočne novu revoluciju sve podižući obrve i sladeći se novim parolama. Opozicija je tu čisti višak i badava jede narodne pare.

Samo je koalicija sveta

Opoziciji dakle preostaje da diže dreku. I da se tijem načinom prsi i nadmeće u poštenju sa depeesovcima upravo tamo ’đe su najjači. I nenadmašni jer igraju utakmicu na domaćem terenu – poštenje je njihova izvorna disciplina. Iskustvo i sudije su na njihovoj strani. Za ostale nema mjesta. Nema ni Suda u MNE koji može odgovoriti, bilo što dokazati i preinačiti, po pitanju poštenja ove družine. Diktatura - rekli bi teoretičari, dušmani i gubitnicu raznih boja.

Šuškalo se o tutkanju i zapošljavanju pospanih i potkupljivih glasača. Ne, mi to ne radimo jer nam je poštenje najpreče. Tek, oni što su tutkali i ututkavani postadoše jedna koliko gotovanska toliko i uspješna životna priča - kamen temeljac obnovljene neoliberalne MNE. Na zgražavanje Liberala koji su to zanago drugačije zamišljali. Ali, avaj, dok su Liberali grmjeli podrška njihovoj zamisli bijaše skromna. Mada su govorili neke sasvim razumljive i prirodne stvari koje i ovca vidi ležeći. Ukoliko se to ne kosi sa njenim interesima, naravski.

Bez novih svetaca ako može

Tek, svetaca imamo u dovoljnim količinama. I pojedinaca slobodnih i bogatih. Ali ko je mogao pretpostaviti da će to postati samo zato što im je poštenje na prvom mjestu i bez alternative. Osim poštenja nemaju drugog zanata niti znaju što drugo da rade. Otuda im je tako prijeko, preče i najpreče.

Ipak, zajedničko je Liberalima i komunistima – Socijalistima, produkcija Armani svetaca. Same građane smatraju suverenim i nezavisnim ne samo u pravnom smislu i od Srbije nego i neodvisnima od vitalnih , ekonomskih i civilizacijskih potreba. Kao da su i građani sveti, poput svojih političkih poglavica. Crnogorac jeste ponosni homo politikus, ali i živo biće sa humanim potrebama. E, taj je u obnovljenom ekonomskom neo poretku upućen i sveden da živi od širenja suncobrana, pranja tajkunskih jahti... Taxi vozači – obaška. Snaga države.