Кад међеди спавају

“Да године имају само децембар, Црна Гора би давно била у ЕУ и НАТО. Можда да нешто тако направимо за мале државе као што је Црна Гора“,   рекао је Роћен.

Скромни чо'јек министар Роћен. Вели, „можда тако нешто направимо“ - у смислу усамљеног нам децембра – неће да издиже и хвали своју Партију. Кад дипломата рече „можда“ онда је то ипак и само једно извјесно „да“. Мале државе, како год, обитавалиште су великих државника којима баста. Визијама такорећи бременити – размишљају глобално, дјелују приватно - не опажају суверене грађане властите државе и њихову вољу. Воља грађана је којешта - једна земља а два господара...

Уосталом, када године почињу јануаром за очекивати је кратак спој према децембру. Можда није случајно а зашто би и било, да су то два најмрачнија мјесеца – дуге ноћи , кратки и тмурни дани – хладноћом спрегнути личе један на другога као и Партији која их присваја и баштини. Неупућен би помислио да децембар претходи јануару. Нипошто, децембар је крај и круна успјешног пута партије к безвременој вјечности као уточишту. Не мора све бити обновљено: може и нешто ново. Елем, календар прилагођен новој развојној философији има укупно два мјесеца: давни јануар и ледом оковани децембар. Министар није почетник и млађан у времену. Јануар претходи децембру као што младост, љепота и поштење претходе неолиберализму, незапослености и безнађу.

Неко ће упитати куд се ђедоше сви ти од вајкада мјесеци. Прољеће је једно превазиђено како годишње тако и иначе доба – мамац за наивне и неискусне. Заточнике романтичне традиције, кратко: неприлагођене и неопасуљене у времену. Могуће и непријатељске елементе. Прољеће је метафора која је изгубила своје годишње доба. Љето служи искључиво развоју туризма. Јахте и богатуни. О јесени чак ни окорјели штакори и критичари не желе да причају. Она тек - само подсјећа на пролазност и лишће.Зар треба понављати: пролазност је посљедња ствар до које је коалицији стало – поготово сада на зеленој грани и на домак вјечности. Вријеме је почетак и крај свега – стога партија не може остати по страни и равнодушна – напротив. Малим државама је много 12 мјесеци ако ће мо право. Малим државама не требају закони па ни грађани. Нека нам се то уважи те да се ћим прије учланимо. Прије него се Власи тј. грађани досјете и лате суверенитета&;Европе. И одбаце фасцинацију „државника“ колективним системом безбједног и сигурног уништења планете.Елем, обновили смо Државу још само да обновимо револуцију. Комунисти нијесу задирали у календар мада су били дубоко свјесни да је исти буржоаско масло. Сви ти мјесеци куд који... обашка прекратки и недовољни за започете послове обнове и изградње. Радило се и по киши. Промјене корјените али се није довољно радило на духовним основама за што је крив лично учитељ наш Марx. Тај нас је учио да ће промјеном економске основе неминовно и законито доћи до посве нове и пожељне културне и свеукупне надградње: морала, обичаја, породице, понашања у кафићима... Бијасмо толико полетни и дјетињасти, опијени прољећем. Ипак, радило се спорадично са новембром – покушало са децембром, првомајским уранком. Новембар је био планиран за масовну кланицу прасади и потоњу приганију у част републике и расчињених небеса. Адио новемре, покој ти души са све прасићима. Остајемо и надаље републиканци у срцу – вегетаријанци обашка. А и вријеме је поста који се на новој економској основи боље прима.

• Реформу календара можемо погрешно схватити једино ако је тумачимо као израз наивности министра вањског. Ништа од тога: неолиберали јесу неокомунисти али комат окретнији. Јесте преломљена економска основа али неокомунистичка авангарда мора осигурати прелом у главама оданих гласача. Отуда непходност и неодложност преднацрта новог реализма. Гласачким масама пружити ћим прије утјешан свјетоназор - духовне основе – нешто попут опијума за народ. А то је задатак политичких турбо-фолк снага. Исте морају збити своје редове под један кров и цементирати своје јединство. Некад је то радио Агитпроп ЦК и напредни несвршени студенти - сада су то брале академије и етно научни потенцијали. Радничка класа и трудбеничке структуре немају економског интереса да гласају обезврјеђујући неолиберализам, хаотичне неокомунисте, лажне демократе, психотичне неонацисте... стога су властодршци нуждени промптно ударити нове духовне протезе тј. ослонце. У противном одоше гласачки листићи куд и прасићи.

Кратки спој јануара и децембра намеће се као најбољи оквир за наше интеграције. Комунистима је година била прекратка па су јој тепали а планове мјерили петољеткама. Насљедницима правца „нео“ година је, како нас са порцуланским смјешком обавјештавају предугачка. Оно што планирају и могу – да се завршити за два мјесеца. Збуњено, муњено и мирна Босна. Предуго траје та приповијест о интеграцијама ... ипак, подржава перцепцију да смо снагом исти НАТО - рационалношћу, профилом и кривим носем Европа.

Комунисти су јурили будућност која се показала дужа од њих. Рушили старе вриједности у име нових. Не може им се приговорити нихилизам. Нео: комунисти, либерали, демократе, нацисти – убише нас хоп цуп идентитети - немају невоље са будућношћу нити са изградњом нових вриједности. Имаћемо вјечиту садашњост. Почело је јануару, завршиће напречац у децембру. Остале мјесеце је појела транзиција. Приватизовали стратешки партнери и домаћи кадрови правца „нео“.

Dr Josip Lukšić

„Država koja nema formiran i jasno artikulisan nacionalni identitet teško definiše svoje nacionalne interese“ – dr Igor Lukšić

Čudna nauka ta neoekonomija. To više nije u vezi sa privredom, proizvodnjom , dinamikom  rada, angažovanjem radne snage... Po temelju oprečna učenju i uvidu glasovitog dr. Marxa, njegovom epohalnom „Das Kapitalu“ i važećoj teoriji države i prava općenito. Mlađani dr.Lukšić ovdje dubi na glavi pa mu se svijet prikazuje naopačke. Neoliberalni ekonomisti se bave – evo neko doba -  psihopolitikom i religijom, a u vidu prioriteta konzumiranjem i programiranjem identiteta. Iznošenjem nacionalnog bogatstva na tendere obaška. Gramatikom i poezijom povrh svega.

Proizvodna djelatnost kao osebujan identitet u kojem preteže tvrdoća,  brzo demantuje i polomi sanjare, diletante i šarlatane. Početnike i političare.  Stoga  ovi potonji kao  i neoekonomisti, svoju volju za moć preusmjeravaju k duhovnosti: rađe cijepaju meku kladu. Otuda valja očekivati priliv i višak energije u vaspitno-kulturnom sektoru, starom dobrom agitpropu.  Sve su prilike da će obnovljena prošlost zablistati kao rijetki biser u svjetskoj baštini – zahvaljujući rodoljubnim učenjacima, podgrijanim Skojevcima i nadasve poučnim pripovijestima. Što bi rekao vođa Adolf : najprije pojednostaviti a zatim beskrajno ponavljati - i ima da bidne.

Nije tajna da se identitet proizvodi, održava i programira. Dapače, redovno je stanje da građani liče na svoju državu. Nešto tako prirodno i biološki uslovljeno kao što je narodnost i etnička pripadnost pa se podešava i mijenja uz pomoć štapa i šargarepe. Ne samo da se otac i sin različito „osjećaju“, nego isti građanin  tijekom političkog navigavanja identiteta, promptno mijenja DNK – o čemu je voljan podnijeti i medicinski nalaz. Podvostručava ličnost, briše, piše novo preko staroga – sam sebi na smetnji i prevaziđen, ljuti oponent i neprijatelj. U uslovima gdje politička moć postojano mijenja lik i diktat, građani su dužni u svom interesu prepoznati naputak i prilagoditi lični osjećaj potrebi i želji naručioca. Sporost i inercija mogu da škode: nemojte se predugo češkati po glavi.

Koliko je problem gorući, ne samo ličnom već i širem planu, ukazuju primjeri potrage za identitetom pojedinih građana koju sprovodi država lično. Anonimni počinioci, a sve su prilike i nevidljivi – osobe bez materijalnog ekvivalenta –  ubice, primaoci mita, učesnici tendera, veleposjednici, piromani...Tako smo konačno došli do identitetske odrednice da je našem građaninu najmudrije da bude gospodin Nitko. Blanko entitet: neka država upiše što treba – naš je samo potpis. Ličnost sa privremenim, prolaznim i lako zamjenljivim identitetom. Borac za demokratizaciju Avganistana – molim lijepo.

Definisanje identiteta je najbolje otpočeti od glave. Vrhovna i vlastonosna partija neka se prva javi za riječ : jasno obnaroduje svoje karakterne odlike počev od imena. Što znači „socijalistička i demokratska“ . Da li ona prva oznaka ima veze sa radnicima – klasom koja pod njihovom upravom upravo izumire. Da li ono „demokratska“ znači da se dosljedno uvažava volja građana; ili se po pitanju našeg identiteta „oslanjaju na iskustva regiona“. Neka regionalna demokratska partija ili samo crnogorska? Da li volja građana daje mahove k integraciji u NATO ili je to zadatak iz nekog drugog izvora suverenosti.

Ne bi bilo loše da se i koalicioni partner očituje glede svojega imena. Jesu li  oni neka radnička stranka - internacionala demokratskog izričaja ili će ipak svoje „crnogorstvo“ postaviti iznad svega (über alles). Jesu li crveni ili crni. Hoćemo li obnašati crvene marame ili crne košulje i „ući u Evropu“ tek kad sve naše bude njihovo. Čije ovce toga i planina - rekao bi naš stari identitet. Ipak, valja istaći uticaj koalicionog partnera na omladinu. Tu nedavno grupa muzikalnih momaka je glasno pjevala: „ hoću da budem Raško Konjević“. Tako se radi: završen posao,  takoreći bez opaljenog metka

Neka se partija pokaže kao u blistavoj majskoj zori i punoći svog identiteta. Jasnoća, mladost i poštenje: počev od imena  i osnovnog pojma pa do imovnog stanja prije u toku i nakon državotvorstva. Rukovodstvo, avangarda, prethodnica, top level, najbolji, topdžije  našeg sustava,  neka zablistaju u punom sjaju – da ih ugledamo kao svjetionik na našem putu prema vječnosti.