Класична будала

Пише Ратимир Вујачић

„Војичић је казао да се његова фотеља дрма од рођења.“ (Вијести 07.07.2011.)

Просјечан грађанин углавном не размишља политички и не разумије политички подобан језик. Елем, како разумјети да се генералном по властитој перцепцији дрма фотеља од рођења. Било је, наравно, приче и парола о хоклицама својевремено, кад смо незнавени отпочели АБ транспозицију. Ни слова међутим о рађању, наступајућим бирократама у јаслицама, фотељашима претшколског узраста... у пеленама и вртићу, ђаку прваку фотељашу ... и послије Тита Тито, који ће пронијети и преузети буктињу револуције и посвијетлити нам пута.

 

Најпотоњи учинак је свима знани, омиљени ентитет, којем је фотеља идентитет - политички чиновник који чини са хоклицом један комат. Са које год стране погледаш тај позни производ АБ еволуције, не можеш га виђет' од фотеље: грешни гласач може помислити да је свеједно ко је у фотељи или, да је иста не дај Боже празна.

 

У ЦГ се као грађанској Држави рађају грађани и то: први пут, као и осталим Независним државама у породилишту и природним путем. Спецификум је Црне Горе међутим: сваки Црногорац се рађа још једном - као зоон политикон. Ко се није родио политички, у партијском инкубатору, занаго је промашио оба своја живота. Политика обашка - друга мајка - рађа успјешног, оствареног и преплаћеног Црногорца. Ако грешком или несрећним случајем дође до побачаја, изостане уходани политички избачај у службу, припадајуће стасавање и форматирање - остаје ти само један живот. Ако се животом може назвати потуцање од немила до недрага – од старог краја до Новог Зеланда - залудно школовање, знанствено поткивање и још залудније подметање леђа: упознаћеш, брале, живот са његове теже и тамне стране. Висићеш на бироу.

 

Напосе, политички рођај је круна еволуције, својеврсна преинака, пенетрација у биолошку основу и премисе друштвеног поретка. Побједа је то свјесне партијске акције над магловитим и анонимним друштвеним законима. Родиш се као будала, рецимо класична, али то траје само док станеш на политички камен и пољубиш тај бедем. Слободна је твоја одлука да ли да останеш ванка на вјетрометини или да се склониш и приступиш одважно к партијској тврђи. Почиње тадер твој нови живот: маме и тате, нова развојна философија – мехки душеци. И свакојаки одговорни послови ... Ти, међутим сагласан - отпочињеш живот као нови чојек - хомо политицус ординаријус.

 

Политички порођај, премда надгледан од искусних бабица, знаде да подбаци: начелник акушерског одјељења је недавно али у више наврата скренуо пажњу да своје бебе уступају, без гаранције и реверса, привредним субјектима. Као да је спознато да политичка магија ме може призвати кишу пољопривредницима, производити сир, струју, челик и алуминијум. Уступљено је то, уз минималну надокнаду, онима што заврћу рукаве и зноје чело. И странцима. Остало је тадер подручје од општег друштвеног интереса као оаза осебујне политичке креативности. Такозвани јавни сектор.

 

То је сектор гдје политичка инвенција и даље твори загонетне комбинације и спојеве: некад су грађевински помоћници и шегрти попуњавали Министарске фотеље, примитивизам и убогост бијаху најбоља препорука али ни данас нијесу без употребне вриједности. Такав бастадур, управитељ и пословођа – тхе манагериал цласс - ласно отјера муштерију, рутински исфушерише и упропасти сваки посао.

 

Али у јавном сектору, напротив, дјелује функционално и на свом мјесту: игра задату педагошку улогу, разгони и кочи, мрцвари и опструира - спречава искуства која би могла отворити приступ позитивним вриједностима. Њихово је да створе амбијент хладноће, конформизма и безнађа. Грађанин се више не интересује за политику и друштвене проблеме, или се, напротив, и даље интересује за њих али - у духу мржње и бијеса - који га одвраћа од ваљаних рјешења.

 

Нова развојна философија, дакле, дала се ограничити: манула се производне праксе од игле до локомотиве и пријешла на креирање друштвених структура, фонетику, лингвистику, етногенезу, глобалну субординацију...

 

То изискује нове одлике: јавна личност мора се понашати у свом домену конспиративно и ауторитативно у исти мах. Плату у цјелости и непознатом износу љубоморно чувати од очију и руку брачног друга, радознале свјетине и јавности. Треба за то бити посебног кова: све је теже, јавном управитељу, окорјелом штедиши и цицији на положају, да се огребе у свом окружењу за кафу, бурек... како ли се тек у овом отуђеном, бездушном свијету, надати ћевапчићима?!

 

Надаље, ако си будала или луда, свеједно - директива је – не истичи се одвећ, тек колико је неопходно - преусмјери вишак за послије посла или мандата који, вјечности налик - ипак прође. Таквим понашањем своје изворно биће подвргаваш политичкој идеји и визији чији си заточник.

Избор будале на високи положај, наравски, дјелује инспиративно на остале будале: стане их трка, ширимице прилазе и учлањују се, „ћим прије“ и преко везе, препоручују се, позивају на етногенезу, поуздано поријекло и свједоке. Побиједити у таквој утрци једнако је тешко као у било којој другој која носи обиљежје масовности: на чело избија само будала од формата – у питању је национална класа - класична будала, такорећи.

Snijeg i labudovi

                                             

Narodni genije je uočio zavodljivost i varljivost, raznih atributa, pridjeva i boja. Ne,  gori zelenoj,  pjeva Narod -  nije se dogodio snijeg niti se bijele labudovi - već zabeharili čadori age Hasan–age. 

Na drugoj strani jedine nam planete, Drug Deng, vođa kineskog puta u Komunizam otvorio  je savremenu periodu revolucije posve laganice : nije važno, reći će Deng, da li je mačka crna ili bijela, važno je da lovi miševe. Ovden se, iskusni Učitelj radničke  klase, na kraju svog osebujnog revolucionarnog iskustva smirio i obreo u uvodnom poglavlju Udžbenika logike: Mao-va desna ruka je, skromno, poput dobrog đaka subjekt i predikat – podmet i prirok postavio u njihov od davnina poznat poredak. Olujna partijska volja naposletku, klonula je pred smirenim umovanjima nad suštinom stvari jednog  filosofa iz Atine od prije nove ere. Jedino je u tu i tamo stradala po koja mačka - bijela međ' crnima ili obratno. Nadjevi i pridjevi su carevali - na radost miševa, naravski. Mudri revolucionar se na posljetku odredio kao klasni neprijatelj miševa i Aristotelov pozni štovatelj.

Naše evroatlansko iskustvo - osobito trasiranje nezavisnosti – postojano međutim, pliva na principima permanentne revolucije. Može nešto biti umno, povijesno iskušano, porijeklom iz Atine, sposobno i dobronamjerno  – pregledno i jasno -  ali šta Partija  ima od toga !? Vođstvo nišani novi horizont :  moramo imati nešto naše, pa makar... - našim imenom da se zove i klikuje. Čemu najbolja jabuka ako je politički neobzirna ili ništa bolje, distancirana po pitanju nove razvojne filosofije !?  

Evo, Crnogorska komercijalna banka : ima vlasnike, skromne i samozatajne dioničare, posve konkretni momci, takoreći pojedinci, ali šta: pravi ljudi na pravom mjestu – svoju Banku skromno nazivaju crnogorskom. Crnogorski Telekom je u većinskom njemačkom vlasništvu ali ponosno zastupa našu boju i ističe crnogorsko ime. Što mari da se i tako zovu ako ubiraju veći profit – reći će zavidljivci – uzalud pokušavajući da budu duhoviti. Svi zadovoljni: Banka i Telekom su naši - crnogorski - u smislu pridjeva naravski, prihod i kamate odlaze vlasnicima... Novac to su drugi, nama je dobro i ovako.

Sreća je da smo se okanuli grube i tupe materijalnosti pak okrenuli temeljima duhovnosti i nezavisnosti – nebesima, takoreći. Morali bi u protivnom i Njutnovu fiziku zarad uhodavanja suvereniteta prilagoditi partijskom obnoviteljskom naumu i multikulturalnosti našoj: kakva bi to bila nezavisnost kada u svakodnevnom životu - koji oduzima najviše vremena – caruju zakoni jednog Engleza ili nacionalno indiferentne gravitacije!? Koju nazivaju i zemljina teža. Da se pokoravamo zemljinoj teži – Englezi neka su samo zdravo – naši evroatlanski prijatelji.  Zemljina teža – hvala, ne.

Ali to je čar revolucije: poprima prigodne oblike i sadržaje, djeluje i institucionalno i vaninstitucionalno – kako ponosno izjavi prerano preminuli vođa pobjedničke AB kontrarevolucije - piše nove knjige dok  pročita stare... By the way, jedan od potkovanijih stratega naše tranzicije, nesporni patriota, predložio je da Crnogorci uče engleski jezik kao maternji. Naravno, tader bi se engleski jezik u službenoj upotrebi zvao crnogorski da ne bi došlo do narušavanja krucijalnog identiteta i tek izglasane nezavisnosti. Engleski jezik,  pripodobio bi se našem fonetskom aparatu i vidokrugu – naravski, većma bi odslikavao nas nego Engleze,  ergo -  naš maternji jezik. To be continued.

Reforma je jezika neophodna i neodložna - nije motivisana etnički ili uperena protivu imena jedne od brojnih etničkih supstanci – pogotovo ne one koja je prestala da dobija u  ratu a nastavila da gubi u miru. Nadalje, nije presudno ime – kako neki površno tumače reformu - jezik je poluga održivog razvoja u službi višeg cilja i zacrtane trajektorije. Jednostavno, postojeći jezik je prevaziđen, ima previše pravila i riječi – premalo slova. Kao što se austrijski car blagoizvoleo izraziti o Mocartovoj muzici: previše nota, mein lieber... Budući poslodavci trebovaće vesele, čile, jednostavne i poskočne kadrove... bespogovorne. Neće biti prijeke potrebe za govorom i razgovorom - hitamo u epohu monologa  – mrsiće svak' sebi u bradu na maternjem ili engleskom svejedno. Pismeno izražavanje je Partija predugo trpjela i vrijeme je da se tome stane na kraj. Ako već moramo da čitamo - neka budu to crnogorski pisci.

Nezadovoljstvo našeg vođstva aktuelnim Jezikom nije od juče. Pošteno govoreći revolucionari i političari nikad nijesu ni govorili narodnim i književnim jezikom, ili općenito, ikad ovladali kultivisanim govornim standardom. Njihove pisanije i govore  bilo je nemoguće prevesti na neki drugi jezik. Ne samo da ih je mrzjelo da uče gramatiku nego im je Jezik kao uređen sistem sa jasnim i unaprijed utvrđenim pravilima bio nepotreban i nepodesan za ono što su  htjeli i imali da kažu. Podsjećao ih je, veoma, na pravnu državu čiji su bili ljuti protivnici. Otuda i utisak, da se nijesmo najbolje razumjeli, nije bez osnova te da je  rabota nekako vazda ispadala na njihovu korist a našu štetu. I suprotno od onoga što smo mislili da su rekli.

Nadalje, Službeni jezik nikako nije pao sa neba, kako neki percipiraju: već na ruševinama starih partijskih parola i programa, političari su iznjedrili AB performans, svojom kreativnošću i stvaralačkim jezičkim nervom uspjeli - u odsudnom trenutku - da proizvedu potreban broj korisnih nejasnoća, održe kontinuitet vlasti i spasu kadrovsku živu silu. Na ultimu smo spasili komunistički podmladak i dobili kapitalizam.

U svakom slučaju, kako bi rekao veliki vođa naše revolucije, koji je čitavog svog dugog života kuburio sa maternjim Jezikom i datumom rođenja - ujedno i naš najveći sin: budimo mirni i uvjereni da će ovo stanje potrajati sto godina ali budimo i spremni ako ga već sjutra ne bude.

Vujačić Ratimir