Психологија ДПС
„ ако ви ... умијете написати колумну у којој се не спомиње мило... то је прерасло у опсесију... сигурно помисли "јој, како сам их о јаду забавио кад им из главе не излазим, мишеви мали, хихихи" (коментар – Вијести онлине)
Психополитика водеће партије, свјетионик је спремним сљедбеницима, који, што на емотивној што на интересној основи смјело и суверено пенетрирају у све поре живота проносећи неолибералну идеју. Поуздање у психологију, очито неизбјежно, покренуто је искреном жељом властодржаца да нађу уточиште и ослонац ван дјелокруга свога рада. Уједно открива колико је новопечена посједничка класа и сама у власти еротике без граница.
„Кока кола, марлборо, сузуки – то је живот то није реклама“ !
Ако неко мисли да је ово само пјесмица дилера из блокадних 90-тих, тадер је посве у неспоразуму са претпоставкама нашег одрживог развоја. Дакако није лако идеолозима „транзиције“ , напротив, једва балансирају између прерано минуле комунистичке аскезе, лажне уосталом – сјетимо се јагњетине - и потоњег разигравања потрошачке динамике & ролеxијаде. Још теже је, надаље, наћи најмањи заједнички садржалац између странке патриотске, демократско социјалистике и антирадничке, нехумане праксе екстремног капитализма тзв. неолиберализма. Бранити приде, привилегије као да су темељна права – без обзира на закржљало стање правне културе - помоћу једне науке која се ласно може окренути противу тебе. Јер, мало ли је кад један познавалац материје опомиње (није политичар) да је психологија батина са два краја.
Коначно, осебујне су прилике и психологија посткомунизма: живи се за потрошњу и од потрошње. Све се и свако улаже, рентира и продаје. Продају се фабрике које су нас храниле, продаје се и земља на којој су биле изграђене - да се нека будала не би сјетила да поново нешто гради. Уосталом како хоће, наше је да продамо. На индивидуалном плану улажеш ђедовину, стан, најбоље новац – оће пара на пару, радну снагу, тијело, изглед, глас, право гласа, ваучер. Кад све то исцрпиш или немаш шта више, препорука је да посматраш и препустиш се контемлацији, медитацији ... никако зависти, љубомори - опсједнутостима сваке врсте.
Стога је разумљиво да се паметнији и провртнији кадар – склон уживању наравски - без остатка предао и потрчао у ДПС, још док је било вријеме. Предности су сада свима очигледне : тамо се највише продаје, партипицира и не може да фали. Потоња памет ... е, али тада је требало бити визионар – не обични потрошач и гладнов. Ко се тада није снашао и прикључио, ред је да заувијек заћути. Требало је бити природно глуп и туп па се не досјетити да је заједничке тековине и ђедовине знатно више од појединачне. А 'ђе су још неисцрпни природни ресурси: рудници, шуме, кањони, ријечни токови, острва, увале ... које је ДПС превео на себе - по основу намакнутих гласова. Ћутите ћутте, сви ви неостварени, фрустрирани, опсједнути...
Привилегије је уобичајено бранити уз пригодан изговор: легитимитет, напредак – у једнини или неколицини, држава, опште благостање, равноправност... Томе, рекосмо ли већ, служи теоријска дисциплина звана идеолигија : једноставно, свој лични и засебни интерес шармантно образложиш и прикажеш као општи и круцијални. Похлепу, лакомост и појачану склоност к потрошњи и уживањима као патриотски занос. Отуда, маргиналци неопијени сладуњавим димом идеологије својом неопјеваном наивношћу прије свега, изазивају необуздани смијех. Али и љутњу са највишег мјеста.
Можда ће некад , ако не у оквиру ове - онда неке будуће опозиције – сазрети свијест, оштра и јасна противу разбаштињења и раскућивања широких радних слојева друштва – грађана – као пуноправних власника државе. А који своју спорадичност, изостављеност и изопштеност из баханалија на властитој имовини могу да доживе лично. Поготово кад буду сведени на пуку, јефтину и обесправљену радну снагу. До тада, кротко и скрушено, ћутке и „достојанствено“ гутати сафру, јер вреба нека од дијагноза из Уџбеника „Психологија на лак начин“ – омиљеног штива партијских идеолога и симпатизера. Све је боље него бити фрустриран неоствареношћу и опсједнут својом немаштином усред ДПС-врта у којем цвјета тисућу цвјетова. Фрустриранима се нуди широк фронт : сви у одбрану „државе“ - то јесте постојећих привилегија - новопечени новолиберали другачије ју не могу замислити. Држава је за њих непресушан извор перцепције и задовољства: чисто психичка ствар. Попели се на државу ка' дијете на трешњу. Да барем не ломе гране...
Разлику између Државе сувереног грађанина и комунисте - насилника и поданика - већ је примјерно објаснио Ј.В.Стаљин док још нашим Учитељем бијаше. Тај наук жив је и данас. Елем : “Ми комунисти смо људи посебнога кова“. Грађани су међутим равноправни и сва „посебност“ дестаљинизоване државе састоји се управо у томе. Али ето, нађе се мјеста и у оквиру обновљене демократије, да провири Висарионович, 'ђе једни – они посебног кова – немилице ударају етикете и дијагнозе свима осталима. Из обијести и по основу чисте перцепције. Има нас више – веле. Бољшевици... и имају више – неолиберали.
Ратимир Вујачић
