Три палме на отоку среће

“ СДП је дискриминаторска, на моменте расистичка и латентно фашистичка ” (др. Милан Поповић)

„ Ранко брате само настави нек цркну издајници свога рода!“ ( Коментар – Вијести онлине)

„ Знате ли колико лијепих мјеста има на овом свијету... полако пут пот ноге... такви људи сто то прицају су ЦРНОГОРЦИ .. ај полако ... “ (порука Колумнисти – Вијести онлине)

 

Толико је лијепих мјеста на планети земљи. Ми Црногорци, знамо за један Оток са именом - Голи. Исти је сада у другој Држави. На срећу пробуђених „државотвораца“ – поносних „црногораца“ - само просторно и географски. Ево нас опет 'ђе са заносом кликујемо: и послије голог – голи. Остао је склоњен у нашој идејној хемисфери као свјетионик и путоказ како се часно бори за своју „Државу“. Не партију, власт, револуцију, народну демократију, диктатуру пролетеријата, Титину линију…вилу на Дедињу. Не: Држава брале. По нашем лику и мјери занаго – Закон је ту само на досаду и сметњу. Бранили смо и промовисали радничку класу, друштвену својину, једнакост, братство и ... никако на посљетку, вазда и постојано – поштење.

 

На Голи се одлазило у партијском аранжману и трошку пореских обвезника. По основу дојаве и другарске размјене мишљења. Живјело се и тада од рада али умирало и скапавало од изјашњавања. Вазда је било наивних са вјером у сопствени осјећај правде – несклоних безусловној предаји новокомпонованим политичким идолима. Партија је узвратила жестоко. Напосљетку, оба конкурентска пута у бескласно друштво показаше се као беспуће и странапутица. Ћорсокак и заблуда. Мангупи у нашим и њиховим редовима: гулази и голи отоци. Много насиља за ништа ново: испаде да је Комуниста - капиталиста без почетног капитала.

Коначно, патриотизам и државотворство добијају нови лик и садржај. У духу транзит вриједности: нема више једнаких стомака – спроводи се једноумље на новој економској основи. Богатуни и сиромаси – развлашћена радничка класа – руку под руку. Адемовице су нам дефинитивно различите и разврстане по вертикали али мозгове ваља уједначити и уравнити. Довести у винкло. Уравниловка је провјерени „јасан одговор“ на нове прилике. И духовна хоризонтала као идеална нулта вриједност. Примитивизам, нихилизам и атеизам надмећу се ко је већи државотворац.

Ипак, поштење је закон рекао би Народ. Управо оно избија на врх опустјеле вертикале те уз сиромаштво представља највишу вриједност новог идентитета. То значи да се као такво ничим не доказује. Не стога што се нема чиме доказати него нема ни потребе. Самостално је суверено и неодвисно – само себи довољно и собом заокружено. Све се њиме доказује а оно ничим. Истина је - разумије се - пала на испиту и отишла у заслужену пензију: стално нешто пита, испитује, провјерава и доказује. Надасве, тешко ју докучити пак је коначно напуштена и расчињена у корист поштења. Отуда је поштење осовина савремене нам државотворне идеје. Надаље, оно је – за разлику од истине - свима видљиво, јасно и дохватно.

Правосуђе је сувишно у таковим условима. Чињеница да неки грађанин подкрада Државу, присваја и гомила себи - оно што одвајкада припада свима – небитна је и од секундарног значаја у односу на његово поштење и углед патриоте највишег домета. Елем, док такав - угледом и поштењем прије свега - брани Државу и добробит Нације, фрустриранима и неостваренима се привиђају кривична дјела. Посве некомпетентно – сложићемо се са Врховним судом. Уосталом, има толико лијепих мјеста на планети. И околини. А кад тамо одеш баш те брига да ли неко поткопава и отима: није твоје ни предака твојих. Други су тамо проливали крв, зној и сузе. Фрустрирани никако да схвате предности туђине.

Ту је наравски и вертикала капитала: корача се к Европи и правном поретку. На послу легализације првобитне акумулације. И ту је Држава закон. Развлашћени се уздају у бољу будућност – мада им се шапуће и приопћава да ће бити још горе. Увијек може бити горе знају и поручују они што им никад није било боље.

 

Што је мање патриота то је више патриотизма и обратно. Умјесто поуке о скромности из наше ближе повјеснице ради се на новом пакету и идентитету „родољубивих“ снага. Стасава нова интернет генерација на зло брзовића. На „патриотским“ сајтовима све врви од ври од емоција и разигране енергије идентитетских снага. Може се говорити о узбуђеном стању и узрујаном трагању анонимних дописника за изгубљеним завичајем. Предлажу цркавање и радикална рјешења, хумано пресељавање, удаљавање ван државних граница свих који досађују Предсједнику партије лично - Држави обашка. Тако се брани и држава твори: неистомошљенике на нову локацију. Црна Гора као оток непомућене среће.

Уосталом ниједна Власт није оскудијевала у добровољцима и сарадницима. Гувернер Пирцио Бироли имао је само ријечи хвале за симпатизере – несебичне и бесплатне жбире. Заточнике чисте емоције. Дједе Јово вели да је пријава за Голи било више него смјештајних капацитета. Такав „патриотизам“ користан је по Државу таман колико и болест за огранизам: у најбољем случају прође. Ако не метастазира.

Вујачић Ратимир

Битка за Идентитет

Граница између нас и непријатељске идеологије се опасно сузила. Умјесто да се продуби и удари зид – да нас јасно разграничи – пуштили смо непријатеља нос у нос. Дијели нас теке једна цртица. А та повлака му дође као превлака која се очас може пријећи. А о томе је грехота и мислити, да би Ми мрднули к другој страни. Али, не тугуј бронзана стражо. Идентитет је наш битка – бити ил' не бити - се наставља. У реду, са Црквом работа не иде најбоље - можда још горе – вјерници не разумију транзициони концепт и нову етапу револуције. Наши понајбољи кадрови раде у Привреди, бусинесс-у дабогме, гдје преламају главу како на најкраћи и најефтинији начин искористити протекцију: воле људи да учине али ништа бесплатно. Искварио их капитал-однос. Него, к теми.

Идејни трудбеници и реформатори јесу одлични али романтични попут плавог облака: усрећитељи и визионари. Тако Народ јоште схватио није што се нуди у пакету. Партија, из чисто тактичких разлога није могла све открити. Реформом је Законодавац јасно понудио оптимализацију садржаја Језика. Нијесу то само нове графеме за старе фонеме. Писаног трага и словесности на новоцрногорском језику као што знамо - нема - или га је довољно мало да говорници тог Језика могу да ћакулају до миле воље али немају шта да читају. На мах нестају муке око науке, поезије, астрономије... враћаш се у идилично предпописно стање и усмено предање. Стога из многих области културе и науке ускачу у помоћ, пионири и оснивачи – првијенци и извите искре духа и ренесансе. Све из почетка - имамо академике у заметку - почетне и почетничке кадрове. Огроман посао је пред нама. Али важно је да је он започет - учио је друг Лењин.

Овај невини почетак нове писмености и општа једнакост у незнању тек је спорадично захватила и озарила пучанство. Рачунало се на неодољиви шарм сиромаштва. Партија зна да памет људи васпитаваних у сиромаштву траје дуже од самог сиромаштва: прилагодљивост, тупост, осјећај немоћи... Више него довољно за успјех пројекта. Било је сувишно а донекле и противрјечно хвалити оскудицу и убогост у жару неолиберализма и нове развојне философије. Јесте утврђивање сиромаштва један од циљева одрживог развоја, али нек' се Власи сами досјете.

Тако нам се десио блам, да је на терену неких 43% аполитичних, одбило дијетални пакет. Пркосе Држави - хоће да читају књиге?! И то на Језику на којем су написане. Треба занаго, да им се нацрта да је вријеме читања и учења, забава доконих и мрачна прошлост: има бајто да се раде груби и прости – лише политике - послови за стратешке партнере. Носи пушка и остало. Чувају овце и сијеку дрва. Козе су опет на добром гласу: Партија је признала лијеве грешке а козарство – прећутно одобрава. Нека брсте. Једном нас смјело оћерала са села – сада нас стидљиво али искрено врће назад - да ијемо грки, знојем натопљени сељачки хлебац. 'Ајте, ајте - веле - али без нас, то јест њих.

Надаље, није било згодно потезати идеал сиромаштва – тај тврди и постојани темељ нашег идентитета - у обзорју обнове државности и капитализма. Капитализам попијева: „кока-кола, марлборо, сузуки“ - привлачан је за омладину и лакомислене гласаче. Обашка сеx, друг & роцк'н'ролл. И ту се намакне нешто гласача. Партија је, не без разлога, сматрала да никога у ЦГ не треба просвјетљавати о предностима сиромаштва. Оно је ту: бадава ли се распродавало... остајемо у најам као независни и своји на своме.

Максимално радно вријеме, јадна радничка права и плата – мизерија и оскудица – спремно су дочекани и већ наилазе на широку подршку партијског чланства. Површно је тумачење да су то само они што дремуцкају на државним јаслицама. Тачно је једино да су драгоцјен и надаље ослонац али није у томе суштина. Такав концепт подржавају и пензионери – забринути због малих пензија и неизвјесне будућности. Они којима бусинесс добро иде, нађу начина да „ћим више“ подрже и подупру. Шкрти на ријечима и емоцијама стамени су и поуздани. Што имају - залуду имају: концепт немаштине њиховим изобиљем није угрожен. Интелигенти пак не виде разлог да се излажу њежној пажњи Партије. Схоw муст го он.

Идентитет се гради на нечем трајном и чврстом. И неспорном: а то је сиромаштво. Елем, прећерало се са Језиком по питању идентитета. Језик „нема кости“: савитљив је веома. Оспособљен за лаж и обману - предио осликан политиком. Тањи се и одумире. Као Титина Држава у своје перо. Поданику и гласачу - радној снази независне - биће све мање од потребе и користи. Тако је и на Западу: мисле само професоналци. Вози Мишко и остали.

Партија је у првој фази Револуције препоручивала излежавање умјесто рада и учења уз беспоговорну послушност, наравски. Сада благо савјетује: спавање послије исцрпљујуће борбе за надницу и оплодњу капитала. Сан је рај за сиромаха. И здрави сеоцки ваздух.