Thursday, August 18, 2011

Novi identitet


„Probitačnost 'nacionalnog osećanja' među prvima su iskoristili mediokriteti, propalice i lopovi...“ (Svetislav Basara)
Vazda smo maštali o obnovljenom ako ne i posve novom čovjeku. A taj, pomislite samo,  preži – a gdje drugo - u nama samima. Nastupamo spremno i epohalno, vazda svježi i naredni, obnovljivi, moderni – nipošto niski –  poletni u reformama i revolucijama svake vrste – uključujući i kontrarevolucije. Jošte grickamo, obzirno naravski, plodove najpotonje AB (kontra)revolucije. Da nijesmo okretni, gotovi vazda polećeti, obaška uviđavni k svjetskim epicentrima zlatnika i ideja – naravno, napulioni su nama na drugom ili posljednjem mjestu – davno bi se pogubili  stranputicama povijesne zbilje.

Nalik  svježem kalemu na staroj dobroj, divljoj podlozi - odlučno krenusmo već 1941. revolucionarne - pod vođstvom Partije i ponajboljih sinova našeg naroda. Mahom neuka sirotinja ali nezadovoljna svojim položajem u kosmosu i riješena veoma,  da na opancima prevali put od Ljubotinja do Dedinja. Sa nama je bila velika Rusija. Žudnja za novim identitetom i novim životom - radostima koje on donosi - može se mjeriti tek sa današnjim neodoljivim pokretom naše vlastele k bogatoj Evropi i NATO kolektivizaciji.

Saglasno prethodnom – obavezujućem – identitetu, otpisali smo kapitalizam kao beznadežno prevaziđen i truo: tako nas učila Partija – tako je govorio Broz. Dok smo mi marljivo pohađali partijske sastanke, razvijali bratstvo i utvđivali jedinstvo - oni su međutim - sustavno opkoljavali planetu. Uglavnom, kapitalizam je ponovo u modi – bolje je imati nego nemati – sav se blista i sjakti širom zemljinog šara. Globalan takoreći – neoliberalan obaška.

Mi ostadosmo sa nešto nekretnina i bez prebijene pare. Oni pak, prelivaju se od love. Ali šta, o kapitalu nema zbora - nećeš očima da ga vidiš - ako nemaš prethodno Državu. Neće taj sa tobom ni da razgovara i gubi vrijeme -  udari bajto temelj pravnoj regulativi i čistom računu. Ako nemaš Državu – stvori je. Ako si je imao - obnovi je.

Ukratko, Država je uslov bez koga se ne može, ko je što šklapio i sklonio  – nema više –  bilo je vremena ko je htio i bio bliže bronzinu. Valja se pripremiti u smislu dočeka i sređivanja stanja za priliv osvježavajućih investicija i svečano prostiranje crvenog tepiha gospodinu Kapitalu. Realnost kapitalizma, nije nepoznata – ne donosi ništa posebno novo i ohrabrujuće. Odvajkada prozaičan i pretežno vulgaran nije kadar  da mobiliše plemenite emocije i simpatije širokih radnih masa. Osim lakomosti, sebičnosti... Ali o novom identitetu je ovden prevashodno riječ.

Jednoumlje kao prethodna naša navika, nije dobra osmatračnica niti osnova građanskom programu i civilnom društvu. Pritajilo se na rezervni položaj  samo od sebe, urušavanjem Komunizma i pripadajućeg mu jednoumnog suvereniteta.  Elem, komunisti nemajući više kud - proplivaše - u prvoj mijeni (na VIII sjednici) postali nacional-socijalisti, malo ratovali okolo – hoće se to nacionalsocijalistima – da bi se u najpotonje skrasili kao obični nacionalisti. I neoliberalni ekonomisti.

Ovo posljednje je toliko nagao zaokret i korjenit raskid sa komunističkim identitetom da je teško i zamisliti veću skampaniju. U cjelosti odrađeno od samih komunističkih kadrova. Drug Lenjin kao da je naslućivao: „Doći će nam glave mangupi u našim redovima“!? Zanago – daleko od našega doma – u njihovim rukama nekako se sve istopi i nestane ili obrne u suprotno: „da se mlađani za zelen bor dohvate...“.  Naučili da jašu darovnog konja – pa kuđ izdere.
U situaciji stranog vlasništva i domaće radne snage - otuđenosti radnog naroda od  uslova privređivanja i reprodukcije društvenog života – neodložan je zadatak Države da obezbijedi građaninu vlasništvo nad samim sobom. Elem u kapitalizmu, radna snaga je roba a građanin – za razliku od prethodnog feudalizma - njen vlasnik. Može da je proda kome hoće, da je okači na Biro rada ili mačku o rep.

Država ipak,  sustavno i o svom trošku nudi radnom čovjeku identitetski servis: Jezik kojim može da se služi – službeni jezik. Nota bene, usluga je besplatna mada Državu mnogo košta. Nadalje, građaninu nije zabranjen pristup nebesima – svako u svojoj bogomolji – moli se za zdravlje i veću platu.

Nevolje sa identitetom, konačno, valja postaviti na naučnu osnovu. I u novim uslovima svaki građanin je jednak i identičan samom sebi. Imamo raniji slučaj identiteta socijalističkog građanina - matematički to izgleda ovako :  A = A.  Konačno, novi modalitet suverenog identiteta glasi: B = B. Lijeva strana jednačine je građanin – desna poželjni DPS-profil, uslikan i projektovan u Glavnom odboru uz pomoć stručnih službi i trošku preskih obveznika. 

Shema je ista - sadržaj neznatno izmijenjen i prilagođen novim uslovima i razvojnoj filosofiji. Značenje i obim simbola definiše Vlastela, koja - rekosmo li - po tom pitanju uživa sve potrebne prerogative i administrativne kapacitete.

Kako se ko osjeća postalo je, nakon uspješne primopredaje svojine, pitanje od prvorazrednog i presudno državnog interesa. Ako Vas nešto žulja proći će: ili Vi ili ono što žulja.
P.S.
Sadašnji političko identitetski zahtjev je krajnje skroman i prost: nekad si morao da napustiš selo, priključiš se radničkoj klasi, pjevaš revolucionarne pjesme, učiš tablicu množenja, odrekneš porodice, strica, Staljina... a bilo je i težih zadataka – što se strica tiče. Ništa od svega toga. Dovoljno je da si punoljetan. Glasač.

Kao i ranije primiš prednacrt – na znanje i ravnanje - ali uz mnogo manje, takoreći ništavne žrtve. Jednostavno, probudiš se, istuširaš, sabereš dva i dva i javiš se, najbolje Krivokapiću - on će se najviše obradovati - eventualno prvom komšiji koji je na vezi. Od jutros državotvoran u psihološkom, primarno emotivnom – a ako treba i istorijskom pogledu – oštro osuđuješ događaje iz 1918. godine. Spreman za Evropu i NATO.

slobodijada.blogspot.com




Monday, August 8, 2011

субота, 30. јул 2011.

Највиша Светиња



Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.

корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције

Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.





“Јер је за нас слобода сваког појединца највиша светиња” (предсједник ДПС-а)


Ратимир Вујачић


Упитан обзирно - у двоструко погодбеном начину - „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“, идеолог и вођа највеће странке није на мах и једнозначно одговорио. Одговор у правцу питања био би одраз поводљивости и подређености, доживљаја инфериорности, који је међутим далек упитаноме.


Изрећи без околишања: могла би борба али неће - од нас то не можете очекивати – мада је начелно могуће, нијесмо се за то борили... „Нека буде што бити не може“ опет није, и не може да буде, хоризонт политичара - реалисте од формата.
Ближе изворном хабитусу оствареног политичара је лесковачка философија егзистенције: „Може да буде али не мора да значи“. Уосталом, погодбене реченице исказују услов - догађају који се не очекује. Догађај не бива сам од себе.


На питање „да ли би борба против криминала могла бити приоритет...“ – елем, да ли би и могла бити задатак - Партије у замаху к Европи, идеолог и вођа васцијелог чланства одговара: „ДПС је, прије свега, партија која је овом народу вратила државу и достојанство“.


Е, а то кошта драги суграђани: о патриотску државу, за разлику од правне, свак хоће да се очеше и окачи. И обновитељи и трабанти ништа мање. Сви се наврзу и черупају, ко из интереса - ко на емотивној бази. И сам Народ је на листи чекања. Трпи – зна и памти како је било без Државе. Тек достојанство: све смо имали а ништа имали нијесмо! Обновљен је понос - мислена именица којој се не пита за цијену.


Чему посао, плата, тричарије, слободан викенд, друштвена својина, кад си ограничен де јуре и де фацто... у НАТО интеграцијама, признању побуњеника у Либији, сјеверни и Јужни Судан, демократизација Авганистана.


Површном гласачу, изгледа да предсједник спонтано избјегава одговор. Уобичајено је да патриота и борац за народну – приде националну - ствар, приноси и подноси жртву . Али не мора вазда да значи. Може се жртвовати и приоритет. Од патриоте можеш штошта очекивати али не и да занијече властиту слободу, позицију... патриотизам и транзицију. Не, то би било – али неће наравски - „политички инфантилно“, будаласто и већ виђено. Питање, наметљивошћу својом, одражава погрешну перцепцију - обашка увредљиво. Темељи се притом, на једном неприхватљивом очекивању. А од тога се ваља бранити као од Опозиције. Мада једном давно - у јеку кампање за иступање из конфедерације - на сред' Цетиња, нуђаше себе за жртву : „приговарају да чиним ово због себе, а ја велим, ето вам власт - нека вам је проста - само ми изгласајте суверену“. Изгласасмо је!


 „Слобода сваког појединца...“, зацијело је реминисценција на старог доброг Marxa: блага успомена млађаног комунисте на дјело великог хуманисте - натукница о Друштву у којем је слобода појединца услов слободе свих. Слободу појединца дефинише и спроводи Држава. Партија заступа одређену групу – Држава све грађане. Стога је насушно потребна и на добром гласу. Али на Балкану...


“То је чин и гест појединца…“ (директор полиције)


Актуелни су, међутим, изоловани појединци, како их „треба и посматрати“ – стиже нам у помоћ наш Вељовић - човјек садашњице, не позивајући се на Marxa:.


У случају организованих група и банди, не ради се о „изолованим појединцима“, те на њих тако не треба ни гледати - у изравном, поготово не у преносном смислу. Уткани у савремену нам обновљену, дају печат и махове одрживом развоју односно застоју. Наиме, глагол заостајати је специјалан случај напредовања - мировање је облик кретања – модус вивенди и суштина одрживог развоја. Елем, суверенистичке групе су од фундаменталног, слободно је рећи ширег друштвеног значаја и немају ништа заједничко са невољним и доконим сужњима са маргине, који пале и подмећу за бадава или биједну дневницу.


Разлика не може бити већа: најамник - гордо ли звучи - и послодавац могу бити род, браћа и земљаци, неолиберали - гора зелена, овце и остало. Али организована група и изоловани појединац су небо и земља, што је уосталом Директор дао зорно предочити - у духу формалне логике и не призивајући друге ауторитете. Занаго, корупција је политичко питање par excellence. Сљедствено томе иста није предмет интересовања Полиције. Грађани нека се по том питању не јављају и не сјекирају. Криминал, то су појединци, изоловани, неумрежени слободни грађани, који своју слободу манифестују на разне нецјелисходне начине.


Напосљетку, народни говор прави разлику између свих и свакога. Држава особито и у највећој мјери. „Сви“, то је тоталитет – збир - пред законом једнаких појединаца, чиста апстракција и квантитативна одредница: сви грађани Државе. Појам „свако“ је из квалитативне сфере - одсликава карактер, разноликост појединаца и понашања - рефлектује шароликост и скалу моралних одлика и склоности: од сасвим ниских, по здравље друштва погубних - до узвишених. Народ каже „свако“, али брижно и невесело.


Свакако да „свако“ не може бити „највиша светиња“ са аспекта Државе – макар и обновљене. Напротив – Држава је ту да кроти, доводи у поредак и креше шкодљиве вишкове. Државној сили подлијежу сви. А то значи и свако. Па и оне „највише светиње“ међу нама гријешнима. Пак оста наравоученије: ко се државе лаћа од Државе и страда.